Predmet sloboda
Autonomija same slike kroz njeno apstraktno uspostavljanje često je samo privid da je sloboda neograničena i osvojiva. Unutarnje borbe, raznoliki osećaji, raznorodna stanja, lirsko ili dramatično u čoveku, pokušava da nađe put ka svom izrazu u spoljašnjem, da da obličje jezikom koji će umeti da opiše i iskaže sve ono dubinsko, a umetnik da izađe iz anonimnosti i učmalosti.
Slike izabranih umetnika u svom radu teže bespredmetnom slikarstvu, ekspresivnog ili smirenog, često svedenog izraza, bez referentnih vrednosti prirode i sveta koji ih okružuje. Zagledani u unutrašnjost svog bića, vođeni ličnim impulsom i autorskim izrazom, stvaraju vrlo različite vizuelne poetike. Na sebi svojstven način istražuju primarno likovne elemente i zakone slikarskog jezika. U krajnjem ishodu slike, oni razlažu pitanje slobode i koliko je pravo umetnika na nju, gde su njene granice i neminovna ograničenja.
Neutemeljenost u mimetičkom, odlazak u sfere primarnih likovnih jedinica, podrazumeva da se umetnik mora povinovati određenim kanonima harmonije i vidljive održivosti, kako bi se izbegli nepoželjni deformiteti. Vizuelnost i poetika bespredmetnog izraza istražuju ritmiku linije, stilizuju oblike i motive, rešava kolorit, šematizuje i istovremeno razlaže i usložnjava prikaz. Često se eksponira i zadržava ornamentalni ili znakovni karakter u krajnjem izražaju i ishodu slike. Upitna je kategorija slobode jer podjednaku presiju i odgovornost podnosi umetnik, i kroz jasno proračunate likovne odnose, koji su u skladu sa zakonima geometrije ali i kada je u pitanju instiktivni potez. Oni podjednako podležu vrlo sličnim i strogim kriterijumima, po kojima će rad biti odobren ili omalovažen.
Ako je uzrok i sadržaj dela osećanje ili stanje, unutrašnja vibracija, postavlja se pitanje da li su one inertne, automatske i intuitivne ili proračunate i izvagane, i koliko je apstraktni izraz ekvivalent apstraktnoj ili složenoj misli. Da li bi se apstrakcija mogla sagledavati kao večiti eksperiment u okvirima likovnosti, idealnim odnosima formalnih elemenata koji egzistiraju u okvirima potencijalnih normativa? Poželjno je dati oblik svemu što osećamo i poznajemo kao unutrašnje, a nesigurni smo da to konvertujemo u vizuelnost i spoljašnju poetiku, obličje, likovni jezik. Autohtoni sistem harmonije, sklada i usaglašenosti u jednom trenutku ograniči ustreptalost i žilavost aspiracije ka apsolutnoj slobodi, pa ona ostaje relativna i ograničena neminovnim konvencijama.
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
Svaki oblik može da postane nešto izuzetno. Umetnost zahteva mnogo razmišljanja i ispitivanja. Treba svesti na minimum sve što postoji kako bi se dalo najjače viđenje. Pošto je slika predmet, ona treba da živi sama po sebi, ako joj ne damo dovoljno boje i dovoljno poezije, kao što kažete- nazovimo to poezijom, ili možda bolje ritmom, ritmom svežim kao život- slika ili umetničko delo nije ništa više. Očigledno je dobrim delom stvorena razumom, ali i sa mnogo srca i tela zajedno, jer ako ne postupite tako, ono će večito ostati nešto što je bez oblika i bez života.
Alberto Manjeli
