Marko Tubić, mladi ali već etablirani i afirmisan umetnik, sa bogatom izlagačkom delatnošću iza sebe, za galeriju Lucida bira radove koji odgovaraju konceptu galerije, ali i samom duhu materijalnog i nematerijalnog prostora koji obeležava rad galerije. Možda i prvi umetnik koji biva inspirisan idejom Lucide i u skladu s tim osmišljava lepezu radova kojom će se predstaviti, hvatajući vihor mogućnosti koje nudi Lucida u svom misaonom i konceptualnom polju delovanja. Marko kroz svoju umetničku praksu, koristi alate realnosti da dočara nesvesno, beleži jedan san i pokušava da ga racionalizuje, lebdeći na krilima mašte.
Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
ko pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
(Među javom i med snom, Laza Kostić)
Srce je metafora za stvaralački napor, umetnikovu inspiraciju i realizaciju, mesto gde se rađa pesnička/umetnička želja i mesto gde živi stvaralačko Ja – odnosno sam pesnik/umetnik. Ovo srce je srce lirskog/slikarskog subjekta, srž ljudskog i stvaralačkog bića. Srce je mesto stvaranja emocija, raspoloženja i želja. Srce je sam univerzalni umetnik koji pokušava samog sebe da razume. Pletivo je ono što srce stvori, izmašta i oseti – pesma/slika. Ceo proces stvaranja upravo nastaje u međuprostoru svesnog i nesvesnog, među javom i med snom, a materijalizuje se u ovdašnjem i fizičkom.
Marko nastoji u svom sveukupnom radu da dostigne “sveto trojstvo”, objedinjenost i saglasje materijalnog, duševnog i duhovnog bića. Materija kao deo racia, svesne misli, kao deo jednog likovnog obličja i izražaja samog rada, gde vlada harmonija kompozicije, kolorita i formata. Duševno je emotivni sklop koji isijava iz unutarnjeg sazvežđa, a to su samo-proživljena osećanja. Duhovno je treća komponenta, možda i primarna jer prve dve su u njenoj službi, gde umetnik pokušava da pronikne u to suštinsko, alhemično, skriveno. Kako umetnik sam kaže krajnji cilj je da izazove opamećenje, oduševljenje i oduhovljenje, kako svoje tako i posmatrača.
Materijalni plan slike često podrazumeva uslovno oslanjanje na istorijske uzore. Prisutna je Berninijeva skulptoralnost i zanos u građi i postavci figura, ali i izradi draperija koje podjednako imaju živost i pokretljivost, jaki kontrasti između dominantno crnih, crvenih tonova i beline, figuracija uronjena u chiaroscuro igru svetlosti i senke. Nešto smirenija kompozicija poput “Celeste” gde osećamo prisustvo Klimtovske gracioznosti i zlato na delu pozadine, iako tih tonova nema zaista na samom platnu. A opet suptilni nemir je prisutan na Markov način, koji nas podilazi tim zatvorenim očima i obrisima “crvene krvi” na licu. Tanana paralela je moguća između slike “Drugi dan” i “Lutalice nad morem magle” (Kaspara Fridriha Davida). Markova muška figura je smeštena u savremen, urbanistički ambijent, shodno sadašnjem trenutku, aktuelnim prilikama, nad kojim se čovek zamisli. Iako sam umetnik kaže da njegova tema nije angažovana umetnost, svakako da postoje tačke koje čovek preispituje, a koje su neodvojive od okruženja i prilika, socijalnog konteksta, koje su svojstvene bilo kom periodu, kako nemačkom romantizmu tako i raznim ranijim i kasnijim trenucima. Sve ono što misaono biće aktuelizuje sebi i u sebi, dovoljno je prožeto svim doživljenim iskustvima i interakcijama u prostoru oko nas. Suptilno referiranje (moguće nesvesno) na citate umetničkog nasleđa, svakako govori pre svega o visokoj erudiciji slikara koji stvara u ovom vremenu.
Novina ove izložbe je izbor isključivo velikh formata, iako je prilično dosledan izradi i izrazu u malom formatu, u kojima briljira i svoju minucioznost dovodi do savršenstva, svaki put iznova. Markova privrženost malom formatu je logična s obzirom da traži intimističko, senzitivno, privatno i lično, pa mu na tom putu traganja prija upravo takav izraz. Ovakav izlet samo dokazuje njegove veštine i sposobnosti da na podjednako dobar način vlada većim prostorom beline ispred sebe.
Iako se može postaviti pitanje eksplicitnosti koju prikazuje kroz figuraciju, Markova ideja nije provokacija, telesnost je samo umetnikov izbor forme kojom pokušava da pronikne u tajne suštinskog u nama, pre svega u sebi. Svako potenciranje delikatnosti izraza bi bilo neumesno i podleglo bi površnoj i banalnoj percepciji. Dekonstrukcijom i igranjem sa formom on uspeva upravo da je konstituiše, konsoliduje, stabilizuje (Pogled s kraja, Cela, Sa one strane). Razigrano komponovanje i dekomponovanje, princip izlomljenog ogledala, kojim se vizuelno poigrava sa našom jasnosti slike, pritiska nas da se skoncentrišemo, usredsredimo da vidimo i mislimo. Moramo da mislimo da bismo videli. Ako vidimo ono što mislimo, onda nas Marko ni ne može isprovocirati, jer mi vidimo ono što je u nama, naš lucidni san, Marko je naslikao isključivo svoj. A Lucidin je već negde između.
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
