Likovni paroksizmi Gorana Ćetkovića
Ciklus slika Gorana Ćetkovića (Kolašin, 1975) „Zub vremena” nasleđuje prethodni „Glasovi tišine”. Posle bdenja nad bezdanom tame i tišine, iz kojeg nije zazivao reči već slike, umetnik se upitao šta je sa onim što preostaje posle svega, da li mu preti samo zub vremena? Naglasak je ovde i sada više na zubu nego na vremenu, na stravi, grozi i gnozi, jer Ćetković je na svoj, likovni način, filosof i pesnik. Reč je o jednom od najdarovitijih predstavnika uslovno rečeno novog crnogorskog fantastičnog slikarstva, priznatog i prepoznatog u zemlji i svetu, umetnosti po kojoj su Crnogorci bez premca. Duh dinarskog čoveka preširok je i predubok da bi se smestio u realističko, svakodnevno, utilitarno ili initimističko, traži epsko, mitsko, duhovno široko, iracionalno, vizionarsko i ekstatično. Zato je Ćetkovićevo slikarstvo kao krik, vapaj, lament nad ne samo ovim vremenom, o kome ezoterik i Nobelovac Vilijam Batler Jejts peva: „Stvari se ruše, centar ne drži više, anarhija je provalila svetom”.
Ćetković posmatrača vraća u granična stanja, glava je samo povod, kao najmističniji deo tela (u teologiji postoji mistika Hristove glave a u ikonografiji teme Veronikinog ubrusa i Nerukotvorenog obraza). Njegove glave izražajne su do krajnosti, kao likovni paroksizmi, slikar ide i izvan stvarnosti pa i van (post)moderne umetnosti, gestika njegovih lica seže do univerzalnog i kosmičkog. Svoj sklad ne pronalazi u harmoniji i površnoj lepoti, već u drami, u koju je ogrezao, izvlačeći iz nje katarzu kao preobražaj i inicijaciju. Njegove slike celovite su i monolitne a umetnik smelo u njih unosi i estetiku ružnog, jer zna da je ona druga strana istine i životna celina. Njegova vera u čistu likovnost tvrda je i skupocena, možda i ratnička, jer postoje duhovni ratnici; on bi da slikarstvo vrati na duhovne izvore, u dosluhu je sa jaucima Edvarda Munka.
Goran Ćetković u svetu posustalom od besmisla, koji se duhovno koči i umrtvljuje, riče kao lav u pustinji, njegovi likovni urlici paraju tišinu potrošačkog, utilitarnog sveta planetarne žabokrečine i možda, kako bi vladika Nikolaj Velimirović rekao, vapiju ka Bogu. Ne možemo, međutim, tvrditi da je ovo grandelokventno i grčevito slikarstvo (Andre Breton je rekao: Slikarstvo će biti grčevito ili ga neće biti) posvećeno samo današnjem čoveku, time bismo ga bespotrebno ograničili i umanjili. Veliki medialni slikar Milovan Vidak tvrdio je da će poverovati u to da se čovek izmenio kada mu bude video pupak deset santimetara gore. Dovoljno je u tom smislu pročitati staroegipatske potresne ispovesti, lamente, jadikovke nad poslednjim vremenom koje je zadesilo starovekovnog pisca, kako sada vidimo, možda goreg i tragičnijeg od našeg. Ćetković nije samo slikar sadašnjeg usuda, već svekolikog ljudskog, inače bi njegovo slikarstvo bilo kratkog dometa. On se ne obraća samo ovovremenom biću, ugroženoj ljudskosti, već i prošlom, svakom čoveku, od prvog do poslednjeg, toliko ima snage na njegovim slikama. Na njima je, međutim, sve samo u skladu sa onim što je izrekao Nebojša Pajkić: „Od Adama sve je pad”.
Dejan Đorić
