MAGIČNA RADNJA
Likovni kritičari su o Žugiću takođe negde napisali da spada u umetnike koji su svoj izraz dugo tražili. Ne verujem ni u ovo. Ponekad, naime, veoma dugo znamo šta je u nama, ali da bismo u to zavirili, da bismo se usudili da se sa time suočimo, potrebno je vreme. Te kada se za bilo kog umetnika kaže da je svoj glas izvesno vreme tražio, to zapravo znači da ga je sve to vreme čuvao u sebi i išao kroz život krijući od sebe i sveta da u njemu onaj vrisak konstantno postoji. Što su ti tajanstveni svetovi složeniji, to nam je teže da ih izvedemo na svetlo dana. I zato se bića iz snoviđenja Zorana Žugića objavljuju svetu u bojama ugodnim oku i duši. Da nam kažu istinu o tome da su tu negde, sred lepote i nežnosti, sakriveni isprepleteni ponori. Možemo pred njima da zažmurimo, možemo da se pravimo da ih ne čujemo i ne vidimo, ali oni su tu i neodvojivi su deo nas. Neko će ih možda samo sanjati i sutradan će se probuditi sa željom da ovaj san što pre potisne, nesvestan da mu se u snu upravo javila ona ptica, koja je nekad bila drvo, koje je nekad bilo oko, koje je nekad bilo školjka ili pipak. Mi idemo kroz svoje živote nesvesni svih arhetipa koji koračaju sa nama, duboko u našem umu. Sve što se ikada desilo svakoj ćeliji od koje smo stvoreni, sve to u nama ne prestaje da priča svoju priču. Ako kažem da slike Zorana Žugića govore upravo tome, o tom arhetipskom sećanju svake naše pojedinačne ćelije, svakog atoma koji posedujemo, hoće li to imati ikakvog smisla? Ne znam, ali čini mi se, u svetlu sopstvenih pipaka i krila, da sam tu negde na tragu istine o ovom slikaru. On se bavi nečim što većina ljudi svesno ili nesvesno prenebregava, bez obzira na to da li su umetnici ili nisu. On se bavi onim što u sebi zatrpamo, zabetoniramo, bavi se onim na šta spuštamo gvozdene poklopce i što zaključavamo velikim katancima. Svet je na ovim slikama poput džinovske utrobe u kojoj se neprestano rađamo, plutajući u zelenkastim oblacima. Tu i tamo nazru se poneka vrata, ali nije izvesno da ćemo ikada kroz njih proći. Nije izvesno, jer naprosto na tom dugom putu postojanja izvesnost ne postoji. Izvesnost je kategorija koju si izmislili ljudi, da bi se osećali bezbednije, baš kao i istina. Ove slike poništavaju i mnoge druge pojmove za koje volimo da se uhvatimo, da bismo imali kakav-takav oslonac. Početak i kraj, recimo. Ali onda stojite u tom ateljeu i jasno vam je da nema ni početka ni kraja. Vi ste ona tačka od koje počinje neka slika, vi ste samo jedna od mogućih tačaka, a iza toga, tela svih živih bića prepliću se neprekidno i nemoguće ih je odvojiti. Nemoguće je raspoznati gde počinje jedno postojanje, a gde se završava drugo. Da biste došli do daha, uronite ponekad u one boje, a onda opet ugledate neke oči koje vas gledaju ili osetite kako vas po obrazu dodiruje neka od onih malih šaka. Svaki put prebrojim prste na tim ručicama. Iz nekog razloga uvek sam očekivala da ih bude više ili manje od pet, jer pet je za čoveka, a ono što tamo živi ne može biti samo čovek. Jer zaista, iz perspektive cvrčka, koliko je čovek zapravo važan? To je samo jedno od hiljada pitanja koje je neka tačka u meni pitala neku drugu tačku u meni, tu, u Žugićevom ateljeu.
Na kraju, hajde da se vratimo i činjenicama koje su nama, pojavnim ljudima, od značaja. Zoran Žugić je diplomirao slikarstvo na uglednoj akademiji u Parizu i likovni znalci tvrde da i to njegovom delu daje svojevrsni pečat. Iznosim ovaj podatak radi onih koji tu vrstu biografskih podataka vrednuju. Za sobom ima, u ovom trenutku, 65 godina života i mnogo izložbi, svuda po svetu. Slika u jednom lepom ateljeu u Zemunu, u koji se kroz velika stakla probijaju senke borova iz dvorišta. I tu, na tom mestu, sačekuju vas svetovi na koje baš ništa od onoga na ulici ne može da vas pripremi. Jednostavno uđete i znate da se više nikada nećete vratiti isti u ono što zovete svojim životom.
Jelena Lengold, Iz teksta „Pisci o slikarima“
