Neminovna, neosporna i logična asocijacija naziva izložbe je knjiga Ive Andrića. Veza koju umetnica pravi zasniva se na jednoj vrsti pravljenja i vođenja dnevnika, koje je moguće realizovati u pisanoj ili likovnoj formi.
Dnevnik kao zaseban pojam vodi poreklo iz književnosti i označava delo u kojem autor beleži svoja razmišljanja, osećanja, zapažanja i događaje. S obzirom na to da predstavlja vrstu autobiografije, postoje srodnosti koje deli sa memoarima. Međutim, za razliku od memoara koji podrazumevaju naknadno prisećanje određenih perioda života i njihovo sagledavanje uz vremensku i emocionalnu distancu, dnevnik čine zapisi koji nastaju pod neposrednim utiskom doživljenog. Njegovo popunjavanje se često odvija u kontinuitetu i postaje deo rutine dužeg vremenskog perioda.
Mala enciklopedija Prosveta
Omaž Andriću upravo leži u njegovom beleženju svakodnevice, njegovom okruženju koje on „oslikava“ kroz ispričane priče ljudi, ili svoje, koje postaju univerzalne i opšte, jer ih oslobađa tačnih i preciznih identiteta. Situacije i događaji su odrazi samo jedne ( njegove) perspektive i njegovog utiska, koji može biti potpuno drugačiji kod čitaoca, pa time i brani svoju univerzalnost. Upravo u toj svojoj varijabilnosti opstaju kroz vreme koje im je pisac obezbedio, a dodatno oplemenio svojim darom da prenese potencijalnu osećajnost, njegovu ili nečiju, ličnu ili ukupnu.
Okosnica pisca i slikarke je u dokumentarnosti njihovih dela, što je samo inicijalna ideja, a ona biva nadograđena umetničkim rukopisom, ličnim senzibilitetom i energetskim nabojem. Umetnici vizuelno ili narativno dokumentuju iskustvo, istovremeno praveći od njih sećanja koja povezuju prošlo i buduće, sudeluju u temporalnosti i izvesnosti. Dok pisac možda priča iz različitih starosnih dobi svojih likova, umetnica obrađuje vreme kroz različita doba života jednog dana, kroz promenljivu dimenziju svetlosti. Tu upravo isijava fluidni potencijal svetlosti koji joj je interesantan i inspirativan u tehničkom i likovnom istraživanju. Teodora instiktivno bira kadar s kojim se susreće, nakon što oseti posebnu konekciju, ona ga zamrzava fotoaparatom, ta fotografija pohranjuje trenutak spoznaje i prepoznavanja, postaje tačka iz koje stvara svoj rad. Fotografija nije spontani i nepromišljeni klik-momenat, ona vizuelno objedinjuje unutrašnjost umetničkog bića u jednom trenutku i okruženja koje je u istom trenutku emitovalo identičnu transcedentnost. Svoj komentar na fotografiju, Teodora beleži svojim slikarskim kapacitetima i stvara umetnički kompozit koji prevazilazi samu inicijaciju.
Dinamika jednog rada je složenija i vibrantnija kroz prikaze kontrasta i dualiteta. Ovde to vidimo kroz različitost struktuiranja i materijalizaciju površina, gde je reljefnost postignuta ubacivanjem peska u boju, pa i taktilnost biva od značaja komponenta. S druge strane, plošnost je postignuta suptilnim lazurima. Pored te različitosti u površinama, kontrast je i u spoju vrcave, neuhvatljive svetlosti i rigidne, čvrste arhitekture. Pored ova dva najdominantnija elementa na radovima, u ovoj seriji se pojavljuju i znaci (pored puta), koji jesu formalno saobraćajni, ali su i u funkciji idejnog i simboličnog.
Iako su Cuca Sokić i Nedeljko Gvozdenović predstavljali često enterijere kao mesta intimnog, pored uslovnog vizuelnog utiska i poetike koja se može osloniti na njihove radove ( kroz bliskost umetničkog prepoznavanja), umetnica uspeva da liriku intimnog prenese u javni prostor. Time je izgradila auru kojom taj spoljašnji prostor emituje lično, tajnovito i skriveno, poput unutrašnjeg (prostora).
Na nekim od prvih radova pojavljuje se često autoportret u vidu senke. Kasnije formalno nestaje, apstrahuje ga, uspevajući da islika njegovu prisutnost, u ambijente koji odišu atmosferom De Kirika. Teodorini prostori kriju tajnu “prolaznika” i otkrivaju je onima otvorenog i osetljivog senzibiliteta. Mističan i tajnovit trenutak je onaj pred izlazak ili zalazak sunca, suptilna borba svetlosti i mraka u svojoj najfinijoj izvedbi biva zaplet i smiraj na njenim platnima.
Na putu od jednog do drugog osećanja ili stanja, Teodora svojim slikarstvom, ucrtava znake koji će je uvek vratiti određenoj manifestaciji, pokazati put ka sebi ili bar onome koliko i kako je mogla osećati, osvestiti, izraziti, a potom kroz svoje slike drugima prikazati, dočarati.
“Ponekad se cela ova šarena dnevna stvarnost našeg života zanjiše kao tanka kulisa i mi, za trenutak jedan, sagledamo ono što se nalazi iza nje. Od toga nam se zavrti u glavi, ponese nas laka nesvestica koja brzo prođe, ali posle toga čuvamo dugo sećanje na taj trenutak, kao saznanje koje nas krepi i daje nam snage da izdržimo ovu stvarnost na koju smo osuđeni.”
Ivo Andrić, Znakovi pored puta
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
