Na slikama Vladimira Vojvodića posmatrač može da vidi, oseti i sazna šta slikarstvo zaista jeste. Njegova dela su izrazi sabranosti, poznavanja zanata ali i strasti, zaljubljenosti u slikanje koju je otkrio u mladosti. Kao jezgrovite definicije šta slikarstvo može i treba i danas da bude, upućuju na duhovnu avanturu, povratak slici u vreme kada su je mnogi napustili. Nalik starim majstorima, on je slikar koji zna da slika, poput Šardena od svega može da stvori likovno izazovan prizor: sliku sa njenim složenim elementima i svojstvima. Mada neukom posmatraču neka njegova ulja na platnu mogu izgledati kao vešto analizirane fotografije pejzaža ili slikanje po sećanju na prirodu, ona su samo skoro do apstraktnosti dovedena čisto likovna rešenja. Vojvodić istražuje boju, svetlost, prostor, kompoziciju, lokalni ton, senku, bačenu senku i detalj u predstavama koje posmatraču najlakše prinose radost slikanja.
Resko ali istovremeno i pitko, ovo slikarstvo pobuđuje osećanja i miluje čula. Svet trava, livada, cveća, žbunja, drveća, šumskih proplanaka i puteljaka, višnjika i osenčanog neba, odiše mirisima i zvucima prirode, onim dalekim i zapretenim. Njegove slike su najjednostavnije i najuniverzalnije koliko to dozvoljava umetnost slikanja pejzaža, opšta mesta u kojima su skrivene atmosfere, gustine i karakteri.
Slikar Milo Milunović smatrao je da su u umetnosti sva preterivanja izraz nemoći. U tom smislu, Vojvodić pronalazi meru u stvaranju, idealnu duhovnu udaljenost od slike odgovarajuću bliskosti sa prirodom. Kao kamerna muzika ili poezija, njegovi radovi bude lično i najdublje u gledaocu: sećanja, snove, ustreptalost, radosti, setu… Da li više možemo i smemo tražiti od umetnosti? Sa delima Vladimira Vojvodića upoznajemo istinu slikarstva – slavlje i smirenost duha, utihnulost i misaonost.
Teorijski sposoban da obrazloži svoj rad, slikar ne nalazi uporište u uobičajenoj ideji mimezisa, predstavljanja stvarnosti, verizmu ili prenošenju realnog u dvodimenzionalno. Kao svojevrsni okidači svesti i podsvesti, na njegovim obasjanim platnima otvaraju se energetski svetovi, vizuelizuju vibracije koje se kriju u prirodi i posmatrač dovodi do ushićenja svakodnevnim prizorom. Snažne prirodne pulsacije, duh mesta, mirisi, zvukovi, boje i energije koje struje između neba i zemlje, o čemu govori umetnik, ulaze u sliku otvarajući čula. Njegov realizam je inicijatičkog karaktera, slikar ima nameru da pokrene unutrašnje u čoveku pa pojedini vlasnici njegovih ulja kažu sa deluju na njih lekovito, odmaraju oči i dušu. Slika je ono što je oduvek bila, isceljujuća, jer je umetnik vrač, posrednik između svetova i poznavalac tajni. Vojvodić ne bi mogao da skoncentriše svoj vitamin za oči i dušu da nije obnovio najbolje slikarske elemente. „Bez potrebe za konsultovanjem teorije umetnosti ili umetničkog pravca, koristeći samo sirovu osetljivost i sposobnost da pomoću boje na platnu stvorim iluziju, nastojim da pronađem pravu meru gustine informacije koja može dopreti do posmatračevog uma” obrazlaže slikar i programski zasniva pristup umetnosti – „Ne želim da menjam svet. Pokušavam da utičem na posmatračevu percepciju sveta”. Kao retko ko u našoj a možda i u evropskoj sredini, Vojvodić je sliku utemeljio na poznavanju zanata, bez bilo kakve ishitrenosti, improvizacije i eksperimentisanja. Sposoban, (samo)pouzdan i dragocen, ličnost je koja vraća veru u drevni smisao likovnog stvaranja.
Dejan Đorić
