“Beleške o katastrofama”, Višnje Petrović, nesumljivo sadrže više medjusobno isprepletanih slojeva čije iščitavanje nije uvek jednostavno. Jedno moguće čitanje ove izložbe otkriva jedan poseban sloj koji je okrenut ka matematičkoj teoriji glatkih singulariteta, teoriji u okviru koje su razvijeni neki od najdubljih matematičkih rezultata 20 veka. Popularni naziv te matematičke teorije je teorija katastrofa i to delimićno objašnjava naziv ove izložbe.
Rec “katastrofa”, nosi vise povezanih značenja. U kolokvijalnom žargonu ona obično asocira na neki dogadjaj, ili niz dogadjaja koji narušavaju ustaljeni red, ili oblik ponašanja, ili ukazuje na ranjivost društvenih i institucionalnih arhitektura. Medjutim društveni rakurs koncepta katastrofe nije put kojim autorka ove izložbe želi da nas povede – ona radije insistira na jednom mnogo dubljem smislu tog koncepta koji je u vezi sa singularitetima trodimenzionih glatkih objekata.
Nestrogo govoreci trodimenzioni glatki objekti su oni koji su definisani površinama koje nemaju ni oštre ivice ni površinske prekide. U matematičkim modelima takvih objekata kontinualnom promenom nekih parametara može se menjati oblik njihovih površina.
U principu, kontinualne promene parametara modela izazivaju kontinualne promene površine glatkog objekta. Neke promene parametara, čak i u širokom rasponu, mogu u principu da očuvaju karakter i prepoznatljivost objekta, iako rezultuju masivnim deformacijama povrsina do granice apsurda/karikature. Umetnički proces kreiranja trodimenzionog objekta po pravilu podrazumeva deformacije koje imaju za cilj da očuvaju karakter objekta, a njihov izbor (ima ih kontinualno mnogo) u velikoj meri je ono što karakteriše samog umetnika.
Sa druge strane neke veoma male izolovane promene parametara, takodje kontinualne, mogu da dovedu do potpunog gubitka karaktera, ili prepoznatljivosti glatkog objekta. Tačke, ili oblasti na površini gde male promene parametara izazivaju velike promene u karakteru i sustinskoj prepoznatljivosti glatkog objekta, su singulariteti glatkog objekta. Interesantno je da upravo singulariteti najdublje karakterišu kontinualne glatke objekte, iako su po pravilu izolovani u tačkama, ili veoma malim oblastima površine.
Jedan od neočekivanih činjenica je da se katastrofe trodimenzionih objekata najbolje vide u njihovim dvodimenzionim projekcijama i ta medju-igra dimenzija formira još jedan važan sloj ove izložbe.
Svi vredni istrazivacki doprinosi, sadašnji i buduci, umetnički i naučni, borave zajedno u jednom bezvremenom prostoru i razgovaraju medju sobom. Njihovo pojavljivanje, ili objavljivanje suštinski oblikuje našu svest o vremenu. U tom prostoru, koji je jedan istrazivački limbo, postoji intimna veza izmedju apstraktne umetnosti i matematike, pre svega zato što obe discipline kao svoje prepoznatljivo obeležje imaju inherentnu dubinu i asketizam u izrazu i formi. Te karakteristike su takodje prepoznatljiva obeležja radova Višnje Petrović, od njenih ranih traganja okrenutih ka jedva uhvatljivim transcendentalnim prelazima jedne vrednosti sivog/belog u drugu, do njenih metalnih crteža na ovoj izložbi.
Namera ove izložbe je, kako to autorka skromno vidi, beleženje toka jedne medju-igre, ili medju-razgovora apstraktne umetnosti i autorkinog poimanja matematićke teorije katastrofa (otkuda i naziv: “Beleške o katastrofama”). Ova izložba je jedno njeno intimno svedočenje o tome.
Svaki posetilac ove izložbe verovatno će pronaći i neki svoj poseban sloj koji ga dodiruje, pored onih koji su ovde ponudjeni, i takav aktivni odnos prema čitanju izložbe treba ohrabriti.
Ladislav Novak
Novi Sad, mart 2018.
