Prva asocijacija koja se javlja pri razmatranju dela Veljka Valjarevića jeste discordia concors, odnosno spajanje nespojivog. Ona je prisutna u nazivima radova, poput Afrikanac i Orfej u japanskom vrtu, ali i u samim delima poput Afrikanca, koji je svetle puti. Iako predstavlja spajanje nespojivog, discordia concors ne odriče spojivost, već samo upućuje na elemente koji su na prvi pogled nespojivi, jer Afrikanac je stereotipno crn, ali on svakako može biti i albino, zar ne? Takodje, Afrikanac može čitati i mit o Orfeju u japanskom vrtu.
Polovinom 20. veka, nastala je postmodernistička parodija religije pod nazivom diskordijanizam. Zasnovana na haosu, ona se sastoji najviše od hirovitih i apsurdnih ideja, za koje se, međutim, tvrdi da imaju dublja značenja. Principia Discordia sadrži zakon prema kome je Nametanje Reda = Eskalacija Haosa. Osnovni parovi suprotnosti koji se ističu su red – nered i konstruktivno – destruktivno, pri čemu, na primer, konstrukcija daje i konstruktivni red, ali i konstruktivni nered.
U Veljarevićevim delima često nalazimo upravo taj konstruktivni nered. Naizgled to je nered, ali da li je on to zaista? To je možda savršen red, ali u nekom drugom stanju, poput transa. Ako je tako, onda se dela ovog umetnika mogu smatrati epifizičnima, jer je epifiza (Glandula pinealis) žlezda u mozgu locirana između moždanih hemisfera, koja luči melatonin, zadužen za regulisanje budnosti/sna, ali i stanja transa.
Ili možda ipak nisu epifizična, već jednostavno provokativna? Uzmimo u razmatranje sam naslov izložbe: ,,Pisma Antoniju Segiju – abjekcija“. Abjekacija je termin koji je upotrebila Julija Kristeva, i u osnovi znači gađenje ili odbacivanje. Umetnik posvećuje svoju izložbu Antoniju Segiju, ali naslovu dodaje termin koji označava gađenje ili pak odbacivanje… Da li umetnik odbacuje rad Antonija Segija ili su pisma ta koja treba odbaciti? Da li između ova dva umetnika uopšte ima nekih dodirnih tačaka ili je sve apsurdna igra reči?
Zapravo, Valjarević ujedno i odbacuje i ne odbacuje Antonija Segija. On odbacuje Segijev horror vacui, on mu je, čini se, čak i gadan zbog prenatrpanosti, ali se isto tako prepoznaje u Segijevim delima. Kod Segija pešaci koračaju jedni drugima u susret, ali da li se susreću ili su samo nemi prolaznici karikiranih fizionomija? Likovi se ne susrecu ni kod Valjarevica. Oni su tu, često jedni pored drugih, ali mogu i ne moraju da budu u komunikaciji, njihovo okupljanje na jednom mestu je zapravo bitno. Segijevi pešaci-šetači vrlo često nisu vezani za tlo, kao ni Valjarevićevi likovi. Ti ljudi su prisutni, ali i odsutni, možda zatvoreni u svom malom plitkom svetu ili, naprotiv, vrlo promišljeni i zabrinuti. Kod Segija oni nose šešire, kofere, odela. Oni su upakovani, ali u svom tom mnoštvu vrlo izolovani. Na Valjarevićevim slikama likovi su vidno izolovani u često nedefinisanom prostoru. Oni uglavnom ne poseduju odela, akten-tašne ili šešire, ali jedan lik ne samo da ima šešir već i kišobran. Da li je tu veza sa Segijem? Šta je pod šeširom ili pod kišbranom? Šta je uostalom u akten-tašni ili koferu? Valjarević kaže: “Moji koferi su moje slike, zapakovana tvorevina jednog duha”. A šta je uopšte kofer? Kofer je zamena za kutiju ili kovčeg u kome se čuva ono što je vredno. Ali kofer je znatno lakši od kovčega, pa omogućava lakši prenos sadržaja: Omnia mea mecum porto ili sve svoje sa sobom nosim…
Svako umetničko delo je ekran kroz koji posmatramo umetnika i njegov svet. Neki svetovi su plitki i, kada ih posmatramo, čini se kao da gledamo kakvu televizijsku sapunicu, dok je kod drugih taj svet često nedokučiv, ali nam ipak pruža mogućnost uvida u svoja prostranstva.
Umetnost 20. veka naučila nas je da razrešenja na pitanja koja umetnik postavlja ne moraju biti ni prisutna ali ni bitna, jer suština svega je u igri: u iskustvenoj igri kroz koju prolazi posmatrač, ali i u igri umetnika sa sobom, svetom koji nas okružuje, sa vremenima i prostorima, sa bojama i kontrastima, sa likovima ili formama…
dr Oliver Tomić
