Veliko pozorje ili pareidolija Ivane Jančić
Između trajnog kamena i privremene strukture zida, između svetla i senke koji se smenjuju na teksturi krečnjaka, između boja koje mešanjem na paleti konačno dobijaju gotovo monohromni kvalitet, između poezije novobrđanina Dimitrija Kantakuzina i trenutka u kome živimo, a koji je gotovo samo to – tek tren… Stoji slikarstvo Ivane Jančić. Slikarke.
Novus Mons, Novomonte, Monte Novo, Nyeberghe, Novaberde, Novo Brdo
Novo Brdo bilo je mesto srebra, olova i zlata. Jedan od najvažnijih srednjevekovnih evropskih gradova, a o čemu svedoči veliki broj naziva na različitim jezicima tog vremena, dobijenih prevođenjem slovenskog imena. To nam govori i o, kako dolikuje svakom velikom gradu, njegovoj kosmopolitskoj strukturi stanovništva. Poznato od antike po rudnom bogatstvu, izvori ga pominju od 14. veka i vremena kralja Milutina i 15. veka kada, za vladavine Đurđa Brankovića, konačno pada pod tursku vlast. Blago je vekovima branjeno kamenim zidinama koje i danas stoje kao spomen na nekadašnju moć i slavu. Barem ono što je od njih ostalo, jer, kamen je večan, ali zidovi nisu. Na tom polju trajnog i efemernog, Ivana gradi svoju umetnost.
Ivana Jančić veli da je do motiva za svoje slikarstvo stigla istražujući poreklo, pa je, preko hercegovačkog krša, tragom krvi, stigla do Novog Brda, mesta odakle potiču njeni preci. Ali, svaki je povod nedostatan ukoliko ga ne prati istinska namera koja preraste u ideju za sebe. I tu otkrivamo Ivanin svet koji nadilazi okvire teme, onako kako umetnost meandrira u iznenađujuće i neočekivano, a opet, u konačnici, svaka linija i fleka na njenoj slici pronalazi svoje nesumnjivo mesto.
Marsel Dišan je negde ustvrdio da slika mora da šokira i kao da je od tada ova izjava postala imperativ na kojem se izgradila čitava moderna i postmoderna i… I takav pristup je, priznajmo, u proteklih stotinu godina doneo neslućenu slobodu izražavanja i otvorio mogućnost da umetnost postane čist destilat ljudskog duha. Ali konačno, u bezbrojnim interpretacijama Dišanovog pisoara, nužda nam nalaže da preispitamo vreme u kome se nalazimo. Nema jednostavnog odgovora na to pitanje. Možda da stavimo ruke na oči i zamislimo da svet gledamo onakvim kakav jeste, bez učinka medija i društvenih mreža. Ili možda poslušamo Ivaninu izjavu da je njena umetnost trojanski konj koji će kroz kamenu strukturu, lišenu prisustva čoveka, pa gotovo i boje, doneti priče koje treba da ostanu neispričane. Nije li ideja da, kao kroz vizuelnu pareidoliju, fenomen prema kome pridajemo značaj nečemu što vidimo, a što zapravo nema realno značenje, što je dakle produkt naše mašte, jedan svež pristup u sferi vizuelne umetnosti. Jer, ako posmatraču slike ponudite beskrajan niz asocijacija, drugim rečima, ako ga uvedete u polje neispričanih priča, onda slika, kao mesto permanentnog tumačenja, postaje kontinualni artefakt.
Ivana Jančić nas kroz ovaj proces vodi na njoj svojstven, nenametljiv način, na prvi pogled oskudnim izražajnim sredstvima koji, paradoksalno, tvore moćnu i sugestivnu igru kontrasta. Ona ne žuri i njene slike nastaju strpljivim postupkom slaganja boja, pošto njen prizor nije sirovi krik nego slutnja, zagonetka. Ali posmatrač Ivaninog pozorja može ostati zatečen otkrivenim, jer se u njenim slikama ogledamo prema potrebi i prema zasluzi.
Na početku i na kraju Ivana Jančić je slikarka. Stiče se utisak da u svom postupku ne pravi greške. Kao da jednostavno zna gde svaki kamen na slici treba da stoji i da je njen jedini zadatak da ih odnekud donese i složi. Ali, odakle takva sigurnost i čistota stila nekome ko je praktično još uvek na početku umetničke karijere? Možda otuda što je Ivanino formalno umetničko obrazovanje dugo gotovo koliko i njen životni vek, jer je, posle završene srednje umetničke škole, preko studija istorije umetnosti, diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti uz titulu studenta generacije. Ili je možda, lišena potrebe za nagradam i slavom, jednostavno rešena da svoj zadatak obavi pošteno.
Slikari znaju da je slika gotova onda kad postane lepa. Lepa je onda kad budi slutnju. Da li smo još uvek sposobni da slutimo, ili sve odmah znamo, danas, kad smo na klik od istine? Šta se desilo sa radošću otkrića? Jančićeva tvrdi da je savršen posmatrač njene slike radoznao čovek. Radoznali ljudi imaju vremena. Možda bi u uputsvu za razumevanje Ivanine umetnosti, trebalo da stoji da je faktor vremena ključan u tumačenju doživljaja koji nam ova autorka pruža. Jer, potrebno je zastati da postanemo svedoci čuda koje nam ona posredno nudi, kao u igri u kojoj je potreban trud da se uvedemo na naredni nivo i sve tako dok ne shvatimo da škrti likovni elementi kojima se služi, predstavljaju samo ulaznicu u imaginarijum koji će svako za sebe otkriti. Ako mu posveti vreme. Ali to je poštena trampa, jer ni slikarka nije štedela vreme dok je gradila svoj razgrađeni svet.
Novo Brdo je kroz svoju istoriju bilo mesto boravka značajnih ljudi, ljudi od duha koji su i stvarali i tumačili okvire sveta u kome su živeli. Među njima se, po refleksivnosti izdvaja Dimitrije Kantakuzin iz velike porodice Kantakuzina. Ne možemo sa sigurnošću znati da li se na novobrdskim ulicama sretao sa Ivaninim precima, ali možemo ustvrditi da postoje duhovne paralele između pesnika i slikarke. Dimitrijevo poreklo omogućilo mu je da bude nezavisan i slobodan u svom izrazu, te se njegova, gotovo profana poezija, obraća posrnulom čoveku. Ali pesnik ne daje uputsva ni savete, ne sudi, već beleži svoj uvid u prolaznost života podsećajući nas da postoje konačne i večne vrednosti. I Ivana je slobodna umetnica, koja sa razdaljine od nekoliko vekova u odnosu na Kantakuzina, na svoj način pronalazi slična značenja stvarnosti koja je okružuje. Ona, bez potrebe da šokira, uporno prikuplja jedan rasuti svet, suspendujući ga u prostor koji se zove slika, da nas trajno podseća na prolaznost.
Na kraju, neka nam pomenuti pesnik pomogne da razumemo bar deo mogućih ishodišta slikarstva Ivane Jančić:
Veliko pozorje
Ne bacamo se uzaman i uzalud,
jer jedan je put smrti a ne drugi,
i na sve podjednako nadolazi.
Mi se o ovome ne brinemo
i kao hudo ovo smatramo
u šta ćemo uskoro upasti,
iako ne želimo.
I tužno će mi se pozorje
vaistinu ukazati gore.
Očima ću gledati zagrobnie,
stradalce i do konca dospevše.
Malo tamo proniknuću i umom
i razumeću strašne tajne –
osnažene muke posred duše i tela.
Veliko pozorje
vaistinu biva, braćo.
Dimitrije Kantakuzin, druga polovina XV veka.
