20190101_174448-min

Otvaranje izložbe „Transparentnost“ – Milan Pantelić

„Postoji neka vrsta suštinske nepokretljivosti „tehničkog“ sveta, koju su pisci naučne fantastike često predstavljali kao svođenje svih iskustava iz oblasti realnosti na iskustvo slika (niko se zapravo ne druži ni sa kim, sve se posmatra preko monitora kojima upravljamo sedeći u svojoj sobi), i koja se realističnije percipiraju u prigušenoj tišini sa klima uređajima u kojoj rade samo kompjuteri.“

Kraj moderne, Đani Vatamo

Fenomen samoće danas se direktno transponuje u usamljenost, ipak to dešavanje ne mora imati negativno poimanje, današnji intelektualac, nekad nesvesno, nekad principijelno, bira usamljenost kao sredstvo odbrane svog integriteta, svoje posebnosti. Usled tananog negovanja svog dostojanstva, empatije, humanosti, onaj koji izbegava izlaganje sebe tržištu materijalnosti, ne može se u današnjem društvu ne osećati usamljeno, nemoćno, poništeno, ne sumnjati u sebe i sopstvena ubeđenja. Usamljenost i osobenost često je put osvajanja slobode, izabrani beg od neprihvatljive stvarnosti, a ne pod obavezno balast savremenog trenutka. Ipak društvo ne sme dozvoliti da to bude praksa i način funkcionisanja, ne sme prihvatiti kao model ponašanja, jer porast represivne izolovanosti nije dobronameran.  Slike Put 1 i Put 2 se mogu dvojako kontekstualno tumačiti, ili kao ulazak u Milanov narativ, ili kao birani  izlazak iz svega što je apsolvirao kroz svoju fabulu, kroz dekadentni prikaz- transparentni odraz subverzivnog sistema, koji želimo napustiti i izbeći. Iako je reč o polarizovanim putanjama kojima se možemo kretati, mi biramo šta ćemo osvetliti i promišljati na tom putu, kom smeru ćemo dati prioritet. Na svim slikama je izražen jak svetlosni pa i misaoni kontrast, kojim Milan akcentuje, osvetljava svoju tačku gledišta, osvrt na pojedinca ali univerzalnog, kao paraboličnu ideju .

Na slici Portret 4 u prvom planu je nema zatečena devojka, lica delimično prekirivenog, maska-zavoji-kesa od fabrikovanih, neprirodnih materijala, upravo neprirodno stavljena tu, po diktatu drugih. Zatim se njen lik istovremeno i multiplicira i bledi, izmiče u daljini, dok je broj zavoja sve veći. Portret/telo se gubi a zavoji se usložnjavaju, sve deblji slojevi našeg trpljenja, prognoziraju prelazak u hronično trpno stanje. Slika Lice 1 gde lik više ne postoji, on je skrajnut, zarobljen, nevidljiv nama dok je i sam metafora slepila. Primarno svojstvo zavoja je da zaštiti, zaceli rane, ipak priloženi pvc-zavoji ovde oslepljuju pojedinca i njegovo potencijalno razmatranje realnosti. Trezveni rakurs je sve suženiji usled svakodnevne invazije vesti i crne hronike, izloženost pasivno-agresivnom uticaju štampe je sveprisutna. Apsolutna kulminacija tog narativa je vidljiva na slikama Bez naziva i Novosti, gde dolazi do  bezidejnosti čoveka, njegova kreativnost i trezvenost se guše usled nemanja svežine i nemogućnosti da se udahne, pod plaštom okorele nepromenljive i jednolične svakodnevice.

Filmski, zamrznuti kadrovi otuđene stvarnosti koja ima tendenciju da procesuira stravičnost u budućnosti. Suptilno provlačenje jeze, naziranje apokaliptičnog scenarija, uvek jedna figura koja egzistira u  prostoru slike, potvrđuje parabolu o usamljenosti, izolovanosti, izdvojenosti. Figure nisu u gradovima, urbanim, prenaseljenim ambijentima, već mraku svog neutralnog, sterilnog prostora, mračnim komorama sopstvenog ili u sred nekih još nekolonijalizovanih polja. Slika Plava priroda emitujeMunkovu atmosferu potpuno drugačijim slikarskim izrazom. Na izgled miran pejzaž je vrsta apatičnog košmara, vizija zatišja pred psihološku i emotivnu buru Linčovih karaktera. Referisanje na pojedine reditelje, filmove, slikare je moguće jer Milan svojim autentičnim, autorskim jezikom vešto izbegava loš komparativ.

„Umetnik je izvor dela. Delo je izvor umetnika. Nema jednog bez drugog. Ali ni jedno od njih samih nije osnova drugom. U sebi i u svom uzajamnom odnosu umetnik i delo, svako od njih, jesu zahvaljujući nečem trećem što je pre oboga…zahvaljujući umetnosti.“

Šumski putevi, M.Hajdeger)

Transparentnost posmatračeve i umetnikove unutrašnjosti, podjednako se percepciraju na radovima. Prikazani strahovi, rezoni, borbe, nemoći ne dozvoljavaju da nemo i indiferentno prođemo pored figura, scena i apatično ih ostavimo iza sebe. Nemoguće je da ostanu van domašaja naše spretnosti i umešnosti da reagujemo.  Milan se vešto kreće između slikarskog i narativnog, objedinjujući svoja znanja i delanja promišljanjem. Britko i izoštreno, i dokumentuje i predskazuje.

Mira Vujović

Затворено за коментаре.