Istina se ne nalazi u jednom snu, istina se nalazi u mnogo snova…
Tatjana Dimitrijević, putevima svoje snolike intuicije i zagonetnih snoviđenja, vodi nas kroz lavirinte nesvesnog, sigurnošću maštaoca koji ne poznaje tačno put ali koji se kreće vođen daleko jačom silom od znanja: intuitivnim osećajem. Zato je za nas posmatrače i putnike po ovim snovima, iskustvo svakog takvog otkrivenog međuprostora, u kojem smo se slučajno našli, potpuno drugačije, različito. Ne postoje dva čoveka koji u volumenu jednog sna (ili mnogo snova), mogu da osećaju identičan potencijal tih prostora, prolaza, poluodškrinutih vrata. Svako utiskuje sebe u dimenzije sna a ta hrabrost da se u snu boravi i da se u san veruje, jeste ono istinsko iskušenje na koje nas pozivaju Tanjine slike.Iskušenje da se čovek odvaži ka nepoznatim putevima, ka onima kojih se naša svest ne seća, koji ostaju uskraćeni a koji čuvaju tajnu smisla. I dokle god na ovom svetu budu postojale lučonoše, umetnici koji su prvi prošli nerazaznatljivim drumovima u potrazi za radošću smisla, a koji onda požele da i nama pokažu put, kako bi sveznanje našeg nesvesnog otvorilo pred nama vrata svojih ludosti i tajni, dotle ljudska vrsta ne može da zaluta u stranputicama humane evolucije. Pa makar tih lučonoša danas bilo i malo, njihova moć i njihova uloga nikada se ne iscrpljuju. Oni, baš kao biljna semena, mogu vekovima da čekaju čas kada će se rascvetati suština njihove prozorljivosti i duhovne dalekovidosti.Tako da, iskušenja ostaju samo na nama. Hoćemo li poći putem kojim raste naše duhovno saznanje, u kojem sveznajuća nesvest postaje izvor utehe u mudrosti i beskraju… ili ne. Slike Tatjane Dimitrijević pozivaju nas da krenemo za njima i ja sam siguran da treba da im se odazovemo.
Borislav Čičovački
