„Lepota je … kad oko na ovome svetu iznova otkrije ono što um već po sebi zna“
Orhan Pamuk
Ta divna bića, te “divne slike” obavijene harmonijom, besprekorne preciznosti, veličanstvene minucioznosti, superiornog i umivenog izraza, empirijski precizne kompozicije, zanatski briljantne izvedbe, dovedene su do savršenstva. Umetnik je izbegao grandiozne formate, kao i banalizaciju tačnosti i vernosti, apsorbovao im je enormnu količinu energije kojom plene. Slike ne očekuju ništa, ulaze u ličnu dimenziju posmatrača, gracioznošću “Dame s hermelinom”(Leonardo da Vinči), oduzimaju dah, zaustavljaju trenutak. Posmatrač ostaje jer je zaintrigiran, zastaje, upija sav naboj renesansnog humanizma koji prožima biće i njegov prostor. Odabrane fotografije bivaju savršen predložak, izabrane persone su metafore aspiracija i rezona samog umetnika koji portretskom visprenošću uspeva da prenese upravo svoj lični sistem vrednovanja. Lepe i uslovno prijatne slike, akademski ratifikovane, iskazuju i formalno ideju o uzvišenoj lepoti moralnosti, etike, osnovnih činova ljudskosti. Sav taj veristički dojam slike i hiperrealističko obličje ne rade u interesu njene fizičke kompaktnosti i egzistencije, već uzvišene metafizičke kohezije. Stabilni minimilastički pristup, ispražnjeni prostori od dekorativnog, opisnog, scenografskog, pohranjuju misao koja pluta i traži se, a nalazi sistematski, usporeno, vraćajući se unatrag, na prapočetak reda. Pojačava se dominacija figure prostorom unutar i van slike, gomila usredsređenost na sebe, ka sebi, usled nedostatka detalja. Slikar prevazilazi anahronost klasičnog izraza. Podjednako su prisutni renesansna linija smiraja i utišane smernosti kroz vizuelnu doktrinu slike, i barokni kontrast i naboj unutarnje energije slike. Neometano koegzistiraju u slici, u kojoj je izbalansiran eklektizam slikarskih pravaca.
Portreti životinja, krupno kadrirani, referiraju na ljudske portrete, oplemenjeni savremenim tonom aristokratskog, plemićkog (slika Kasper, slika Hello kitty) izjednačavaju se, inkorporirajući odlike (dvorskog) portretskog izraza. Čovekovo anticipiranje ustaljenih karakternih osobina određenih životinja, ističe blisku i neodvojivu vezu ljudskog i prirode, koja ga nezaobilazno determiniše. Čovek svesno ili nesvesno bira negativne osobine životinja koje i sam emituje ( vuk-predator, mačka- prepredenost, lukavost, gavran- inteligentno razaranje, zmija dvoličnost), a priroda životinjskog sveta ne ispoljava nužno negativna ponašanja. Ljudsko biće sklono je krajnostima, pa i kada brine o životinjama i dopušta im da uđu u njegov lični prostor. Kućni ljubimci postaju statusni simboli, dobijaju sve povlastice raskošnog života, gde je diskutabilna uloga vlasnika i podređenog, usled neumerenog i neukusnog povlađivanja (slika Kasper, slika Hello Kitty, slika Ponoćni ljubavnici, slika Ljubav jednog moljca). U nekim situacijama, veliko je oduševljenje fizičkom lepotom određenih životinja, pa čovek sebi daje pravo na njihovu eksploataciju, zarad ličnog luksuza i prstiža, a svoju dominaciju opravdava pohlepom, često lepo upakovanom i stlizovanom (slika Svi zečevi idu u raj).
„Ruso je istorijski gledano, imao nečuveno pozitivan stav prema ljudima. Savremenici nisu delili njegovu filantropiju: „Čovek je zao i nesrećan“, lakonski je tvrdio racionalista Bel. Ruso čak smatra da je čovek po prirodi dobar, ali ga društvo kvari. To je njegova glavna teza, koju iznosi već u uvodnim rečim Emila: „Sve je dobro kada izlazi iz ruku tvorca svih stvari, sve se izopačuje u rukama čovekovim.“ Zato je potrebno potražiti ono prvobitno i prirodno u svojoj duši. Rusoovo geslo Povratak prirodi! Odnosi se koliko na tu izvornu i dobru ljudsku prirodu, toliko i na povratak prirodnom življenju, izvan gradske civilizacije čiji način života kvari. Njegov moralni kompas je savest, pošto se s njom rađamo.“
Ule Martin Hejstad, Kulturna istorija duše
Dvostruki portret, o dualnom, (slike na kojima su dete i životinja), proširuje Platonovu ideju o suštinskom osvajanju lepote kao univerzalnog, objedinjujućeg pojma. Jedno biće, a dva tela, dete (formativno, infantilno) i životinja (instiktivno, animalno), dva karakterna obeležja s intencijom da se sublimiraju u jedno, neiskvareno, bazično, nekontaminirano, dobro. Neretko su upitni umilnost životinje i dobronamernost, neiskvarenost deteta, na koje umemo biti osetljivi i ranjivi, pa tako i bez odgovorne reakcije, koja bi bila nepoželjna i neprimerena (slika Nikad više, slika Vučica). Floskula da Deca danas sazrevaju mnogo ranije, može očuvati i dobronameran i human ton, ako bi ta zrelost branila lepotu i dobrotu kao prestižne kategorije etike koju zagovaramo. Moguće je negovati nemanipulativne i bazične reakcije, veru da se opstanak društva ili pojedinca ne temelji na proračunatoj snalažljivosti, već da se baštini ideja dobrote kao lepote, kao totaliteta. Poželjno je zaštiti primarne i neoštećene kvalitete detinjeg i životinjskog na kojima će se izgraditi humana struktura koja ne degradira i ne ugrožava.
Pravi put, naime, kojim čovek ide k tajnama ljubavi ili kojim ga drugi vode jeste ovo: treba početi od mnogih pojedinih lepota i uvek se uspinjali radi one pralepote, kao da se hodi po stepenicama, od jednog tela dvama telima, i od ova dva svima lepim telima, i od lepih tela lepim poslovima, i od lepih poslova lepim saznanjima, i od saznanja dospeti najzad do onoga saznanja koje nije saznanje ni o čemu drugom do o samoj onoj pralepoti, da se naposletku tako upozna suština lepote.
Platon, Gozba
Ta divna bića na platnima, često poluprofilom, vrlo upornim i direktnim pogledom, provociraju bez transparente gestikulacije, vrlo mirnog stava, nezainteresovani da pomognu u demistifikaciji svoje poruke. Strpljivo čekaju trenutak koji je dug, možda i bekonačan, u kom će posmatrač razlučiti jasnost komunikacije, u razdvajanju dobrog od lošeg. Fizička i materijalna dinamika slike je gotovo zaustavljena, dok je energetski vibrato intenzivan. Kako dokučiti nevidljivo, sa toliko namerno nedorečenog na licima portretisanih? Ispred pomno oslikanih radova, razrađene tematike, sa subjektima iz savremenog konteksta, kako dosegnuti i vratiti se nativnom, iskonskom, prirodi, ako je to put na koji umetnik navodi, a nemoguće je prečicom? Toliko nedoumica ostaje pod velom mistike, dok uporno preispitujemo šta je dominantna kategorija između detinjeg, infantilnog, spekulativnog, osvešćenog, naučenog…
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
