Sva lica jedne maske
Sva lica jedne maske ili portret jednog zrelog umetnika su pokušaji da se dokuče temeljni procesi kojima Gordan podvrgava slikarske podloge, ali i sebe, kako bi postigao likovno i plastično oblikovanje ideje.
Dugogodišnja karijera, mnoštvo radova, ostati veran prvoj ljubavi, sa istom strašću vraćati se jednoj inspiraciji. Istrajati bez dvoumljena, ne izgubiti fokus. Posvetiti sebe jednoj slici i jednoj ženi, jednom formatu. Uvek iznova, nadahnuto pristupati svom radu, sebi kao stvaralačkom biću, opravdati svoja očekivanja iz mladosti, uprkos različitim uznemirujućim spoljašnjim i neminovnim faktorima. Ne biti obeshrabren ili pesimističan jer boje su nagrada, nikada utešna već iskonska, kao potreba za opstankom strasti. U svetu Anti Aging-a jedan umetnik je vitalnošću strasti spasio svoju mladost. Jedna japanska maska je jednom umetniku bila šolja zelenog čaja, svakoga dana, doza koja je tom umetničkom biću izbrisala bore i održala pozitivnu misao. Ona je ikonično ostala da visi na zidu, nadgleda i otprati proces svake slike u nastajanju, odobri ili koriguje umetnika kad on sam ima dilemu, da li je kraj ili će se još igrati.
Na početku je samo papir koji iziskuje nečija moranja, predavanja, komentarisanja, saosećanja. Između papira i umetnika ceo jedan vrtlog iznenadnih nagona koje umetnik uspeva da artikuliše i vremenom izgradi kompozitan rad. Vreme biva vrlo rastegljiv pojam jer beleži potpuno različite vremenske sekvence u kojima umetnik hrani svoje delo. Boje su se nadovezivale neprekidno, boje kao medijum za prenošenje unutarnjih potencijala . Opstali su svi slojevi, gde je svaki imao svoj trenutak konačnosti jer ga je smenio naredni u naletu grubosti, nežnosti, pokajanja i iskupljivanja. Sve te umetničke impulse je boja primila u sebe, zabeležila poput arhivske građe. Preko bojenih slojeva su se nametnuli crteži površinski ili urezani, tanano ili jako, bezosećajno ili strastveno.
“..Koja bdi, koja luta. Linija samica, kojoj je stalo da takva ostane da održi distancu, linija koja se ne potčinjava, slepa za ono što je materijalno. Ni vladarka, ni pratilja, pogotovu ne podređena. Kasnije, znaci, izvesni znaci. Znaci mi nešto kazuju. Ja bih terao po svom, al znak je takođe i opomena da se zaustavim. A u to vreme ja imam drugu želju, koja stoji iznad svih drugih. Hteo bih i neki continuum. Continuum kao šapat, kome nema kraja, sličan životu, koji je ono što nas nastavlja, važniji od svakog svojstva.”
Anri Mišo, Sveske
Gordan jeste u kontinuitetu posvećen procesu u izgradnji slike, ali svi njegovi postupci su heterogeni, često ambivalentni u toj prevelikoj želji da slici da od svega najbolje. Nekada je boja jakog, nekada pastelnog intenziteta, ceo dijapazon linija se desio toj slici, zamaha i suptilnog poniranja, nadražaja i smiraja. Smena hladnog i toplog kroz dominantnost boje ili crteža iznedrila je toliko verzija te jedne slike, čija je lepota u različitosti svih stadijuma koji su joj se dogodili. Svaka slika bi mogla biti zasebni dokument raspoloženja i situacija koje čovek ili umetnik prolazi na dnevnom nivou.
Gordanovi stvaralački izdasi oteli su se jednom prostoru između apstrakcije i figuracije. Nekada je s toliko poleta fragmentisao masku, nekada je napuštao kroz delimično apstrahovanje. Ona je ipak ostala, poput majke, poput zemlje, porekla ili talenta. Ona je simbol svih senki koje nas prate, ili one sopstvene, od koje jedino ne možemo pobeći.
Ako je na početku bio papir, pre toga maska, šta je kraj i da li je kraj moguć ili je on samo ograničena ljudska misao o konačnosti sveta? Ili samo jedne njegove slike? Portret umetnika nikad nije moguće završiti, pa Gordan nastavlja tu besmrtnost da začikava, nekad razigrano, nekad oprezno, svakako mudro i zrelo. Njegov gest je dugotrajan, poput haiku poezije, orgazmičan i lirski, umetnik istrajava u procesu stvaranja, gde je i slobodan i siguran.
“Kretanje u pogrešnom pravcu velikom brzinom bolje je nego kad se uopšte ne krećemo.”
Haruki Murakami
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
