Slikar Slobodan Radosavljević (Kragujevac, 1986) završio je Srednju umetničku školu a zatim se sam školovao. Taj deo biografije ovog umetnika ključan je za razumevanje njegovog stvaralaštva. On se obrazuje na pravi, starinski način, danas odbačen, učeći od starih majstora koje proučava po evropskim muzejima. Taj proces je otvoren i može da traje ceo život za razliku od akademskog školovanja. O stilu i slikarskoj tehnici starih ovaj mladi umetnik ne bi mogao ništa da nauči ni na jednoj evropskoj umetničkoj akademiji, štaviše, tu bi sa takvim interesovanjima bio neprijateljski dočekan a njegovo delo smatrano nazadnim. Metod učenja po velikim muzejima od naših velikih slikara primenili su profesor i akademik Milo Milunović i akademik Ljuba Popović. Milunović se za vreme četvorogodišnjeg boravka u Parizu nije upisao ni na jednu državnu ili privatnu školu već je učio u Luvru, preslikavajući dela starih majstora. Nadgradnju svog školovanja u Beogradu Ljuba Popović ostvario je u Parizu, pedesetak godina stalno odlazeći u Luvr i druge muzeje, pažljivo proučavajući muzejske slike i tumačeći ih ponekad prijateljima. Taj danas zaboravljeni pristup, izvorno tradicionalan, zanima Slobodana Radosavljevića jer je likovno najteži, podrazumeva visok stepen promišljanja i pomnog gledanja.
Ovaj mladi stvaralac dodatni problem ima što je već formiran slikar, sa svojom poetikom, proučavanja mu služe samo da učvrsti svoj sistem. On želi da se ogleda na najtežem terenu, u štafelajnom figurativnom uljanom slikarstvu, da zađe u prostor koji su već ispunili vanredni i genijalni slikari pre njega. To nije samo velika hrabrost već srž njegovog likovnog sveta, nastojanje da se obnovi slika po svim njenim klasičnim zakonima. Radosavljević čini veliki zaokret povratka slici, uprkos struji vremena. Umesto raznih vidova novih apstrakcija, nove umetničke prakse, fotografije, videa, performansa, instalacije, asamblaža, digitalne i virtuelne realnosti, mladi majstor se okrenuo Žaku Luju Davidu, Žanu Dominiku Engru, Adolfu Vilijemu Bužerou, Vlahu Bukovcu i drugim velikanima neoklasicizma, simbolizma i akademskog realizma. Da li je to anahronizam, da li ovaj slikar opstoji na samoj margini, izvan savremenih tokova? Ako tako mislimo gubimo iz vida istorijsku dimenziju (post)moderne umetnosti u kojoj su se ne jednom vladajuće smernice obrtale u korist figuracije i to one precizno slikane, po uzoru na ideje iz prošlosti.
Da bismo razumeli pregnuće i domet ovog umetnika treba da imamo širu sliku o savremenoj srpskoj i svetskoj sceni. Radosavljević je pre svega realista a realizam je jedna od dve glavne stilske formacije srpskog slikarstva. Traje od bidermajera, neoklasicizma i akademskog realizma devetnaestog veka do vremena posle postmoderne dvadeset prvog veka. U Srbiji se račva u više pravaca, u urbani, magični, poetski i zavičajni realizam, kao i u hiperrealizam. Slobodan Radosavljević pripadnik je najmanje zastupljene forme realizma, one akademskog tipa, po uzoru na odličnike pretprošlog veka. Reč je o otmenom vidu te umetnosti, koji sjedinjuje mnoge elemente drugih smerova realizma. U slikarstvu ovog mladog stvaraoca, međutim, ima i izrazitih primesa simbolizma, tačnije on je i predstavnik neosimbolizma, čime zalazi u drugu veliku oblast srpskog slikarstva, u iracionalno i fantastično. S druge strane, opravdanje za ovakvu umetnost možemo potražiti ne u tradicionalnoj sferi, već u najavangardnijem, u idejama mislilaca savremene umetničke scene u svetu. Artur Danto, jedan od vodećih američkih teoretičara kaže da je određujuća crta ovog novog perioda „odsustvo pravca”. „U poslednje vreme ljudi su počeli da osećaju da je poslednjih 25 godina period neverovatne eksperimentalne produktivnosti u vizuelnim umetnostima bez jednog narativnog pravca (…). Sve što je ikada urađeno može se uraditi danas i biti primer postistorijske umetnosti. To takođe znači da in sensu sticto više ne postoje posebni periodi niti posebni stilovi”, tvrdi Danto. Za Dragoša Kalajića je takav period već bio modernizam a ne postmodernizam i savremena postistorijska umetnost.
Vratimo se na kraju samom delu ovog slikara. Njega zanima prognano iz aktuelne umetnosti – klasična lepota i čulno slikarstvo. On uvodi finu modelaciju, kjaroskuro, likovnu obradu inkarnata, kose, tkanine, materijalizaciju kao načelo slike u okviru stare tematike akta, portreta, pejzaža i ljudske figure u pejzažu. U tom smislu neguje atmosferu na slici, štimung sutona, utihnulosti, često rešavajući sliku u napetim, dramatičnim kontrastima. Zato kod njega ima Weltschmerza i spleen-a, tuge i radosti, bola pred nesaznatljivim i neizrecivim. On slika mlade, lepe i plemenite ljude, krajnje gledano težnja je samo jedna – ka produhovljenosti.
Dejan Đorić
