IMG_0040

Otvaranje izložbe „Sloboda na dah“ – Ivana Živić

Precizan i jasan likovni rukopis, crtačka minucioznost, vispreno toniranje planova, optimalan rečnik boja koji opravdava svakim tonom svoju nameru i signalizira određenu tonsku i senzibilnu  asocijaciju, utemeljenost na klasičnim uzorima,  samo je scenična baza za dalju konstrukciju slikarskog obličja i nadolazeće fabule, unapred podrobno osmišljene umetničke formulacije. Umetnica ne zazire da neočekivano i atipično kadrira celokupne scene kao i same figure, odlazi u dalje preispitivanje, popularizuje neustaljene i neotkrivene uglove za sagledavanje pokretljivosti i dinamike u  postavci akta. Usuđuje se da se igra i prekomponuje propisane norme u gradnji raspoloživih elemenata. Ivana razigrano slaže i uklapa planove, predstavlja zatvorene prostore, koje otvara ka posmatraču, puštajući ga da bira između  podrazumevajućeg velelepnog i raskošnog enterijera i podvodnog sveta, refleksno primamljivog, onog koji garantuje relaksaciona dejstva. Statični arhitekstonski citati univerzalno prepoznatljivih prostorija, salonskog tipa primaju u svoj lični posed vodene mase i površine, uglavnom nemirnog karatera, osvajajući svojom sintezom nagoveštaj trećeg, transcedentalnog u prostornom smislu. Uvođenje u korpus treće dimenzije, konstituiše nadrealnu atmosferičnost  i onostrano, onirično. Tako aranžirana ambijentalnost, akvarelno laganih, prozirnih, lazurnih nanosa, ucrtava smelo ukadrirane figure žene, koje levitiraju, uranjaju, poniru i podrivaju začarana, opčinjena i opijena stanja slike. Berninijeva ideja o trenutku oslobođenja, iskonskog nadahnuća, u skulpturi Zanos Sv. Tereze, nesvesna komprataivnog, kroz  lakoću i predanost figure, neprestano prožimanje religioznosti i umetnosti, svoj apsolut dostiže u tački duhovnosti. Biranje određene vrste zatvorenih bazena sa vodom, a ne prikaze reke ili mora i tu vrstu nedokučivog prostranstva, pojačava se tenzija atmosfere, u vrlo hermetičnom prostoru slike se gradi priča o osvajanju slobode, što čini izazov većim.

Umetnost je i  estetska i intelektualna, promišljena i  pitka, snažna i argumentovana. Lako prelaženje iz sveta u svet, kombinatorika raznih realnosti je balast ovog vremena, naša je umešnost da budemo adaptivni u različitim okolnostima i igramo na kartu snalažljivosti. Brza čitljivost radova čvrsto temelji narativ, nudi višeznačje bez plahovitosti i usiljene dramatike, umetnica uspeva da smiri publiku, ali i izazove na otimističnu reakciju i univerzalni čin slobode. Recentne slike su već ustaljene Ivanine formulacije, likovno i idejno su produžetak arbitriranja pojma slobode, koji se baštini u ženskoj figuri. Filigranska iscrtanost paravana, dekorativnost zidova i podova, materijalizacija draperija, raskoš caskih dvorana, džamija ili palata, ponekad je sučeljena sa sopstvenim urušavanjem, ruinom i nebrigom za istorijsko, za prošlo, za svoje. Da li je plivačica zaglavljena između prošlog, sadašnjeg i trećeg, i koje vreme najoptimalnije jamči njenu slobodu? Da lI je to žal za prošlim jer ta prijatna stanja i bezbrižna osećanja pripadaju samo prošlim epohama, a devastirani prostori prave analogiju sa opustošenošću našeg sadašnjeg duha, objašnjenog kroz distorziju figure? Ograničenost i nesigurnost, prostora ili prilika, u kojima se zadesimo, zasigurno  podrivaju želju za rušenje granica, teže oslobađanju i vraćanju u početno stanje bez stresa, povlađuju oslobađajućim potrebama i opstanku duha jedne epohe.     

Izložba “Sloboda na dah” korespondira samim nazivom sa aktuelnom globalnom situacijom, čak i u najbanalnijem smislu, aktuelno  normiranje pravila i zabrana, privilegija slobodnog disanja, dominantna zbunjenost i nepoverenje u prikazano, predstavljeno, determinišu istinu i pravo na nju. Zamena pojmova i njihovog značenja, manipulisanje i  transponovanje fizičke u socijalnu distancu, potkrepljuje ustaljeno skretanje pažnje na otuđenost i izopštenost iz društva, kao tekući problem, njenu vulnerabilnost.

Jedna figura žene, obučene, u ambijentu u kom to nije prirodno, kroz odeću prihvata težinu svog bremena, bez fizičkog ogoljavanja, bez politizovanja feminističkog, ona je junakinja svoje priče. Voda je metafora neprekidnog ličnog aktivizma, životnog i umetničkog. Voda je i metafora različitih osećajnosti i njeno oružje i štit u sopstvenoj borbi. Neprijatelj može biti samoća, ali to je privid, zbog svog ambivalentnog karaktera, teška je, ali često neophodna za samospoznaju, samonadgradnju. U sadašnjici je često prisutno, latentno ili eksplicitno podmetanje kulta samoće-samodovoljnosti, kroz samopomoći, jačanje samopouzdanja, pozitivne misle i ultimativni optimizam,   ekskluzivne kategorije koje samu samoću čine podnošljivom ili apsurdnom.

Talenat i veština kroz prepoznatljiv jezik realističnog prikaza, u kontinuitetu brane tehniku ulja na platnu i garantuju njen opstanak u eri tehnološkog ambijenta i nepopularnosti  etabliranog slikarskog izraza. Latentno uvlačenje kultnih prikaza muzejskih enterijera u polje slike, u funkciji kulisa samog narativa,  promoviše instituciju muzeja i  njegovu neophodnost poistovećujući ga sa religijskom konceptom održanja sakralnih toponima, koje je uvek bezuslovno, potpuno i posvećeno. Ipak, univerzalna religioznost, umetnost ili filozofija se rađaju i žive i opstaju van institucija.

Životnost vode i žene u simbiozi, višestruko objašnjavaju različite karaktere ženskog principa, njenu polnu i rodnu ulogu, njenu religioznu ili filozofsku mistiku, nju kao neiscrpnu temu umetničke inspiracije, njeno pravo da kroz sve pojave i pojavnosti, ne odlaže pravo na slobodu,  i da estetska dimenzija bude uvek  poezija koja postaje aktivistički čin individualnog.

Mira Vujović

Istoričar umetnosti

“Žena je prevashodno poetska stvarnost, jer muškarac u njoj projektuje sve ono što ne odlučuje da bude on sam. Žena je inkarnacija Sna, a za muškarca san je najintimnija i najudaljenija prisutnost, ono što on ne želi, što ne čini, prema čemu teži i što ne može da dostigne. Misteriozno Drugo, koje je nedokučiva  imanentnost i daleka tanscendencija, pozajmiće mu svoje odlike. Tako Aurelija posećuje Nervala u snu i u snu mu poklanaj čitav svet.”

Drugi pol, Simon de Bovoar

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *