Angažovano i lepo u figuri kao portretu savremenog čoveka
“Svi najveći umetnici su bili pronalazači, sve su izmišljali, nikada nisu kopirali. Da, bilo je, svakako, umetnika koji su kopirali, koji su slikali, koji su morali slikati portrete, i na freskama. Ali ako pogledamo čak i Engrove portrete, koji su najverniji, naći ćete i tu nešto što je izmišljeno. Da nema toga, ne bi bili tako lepi.”
– Likovne sveske 3-4, Alberto Manjeli
Izmišljeni svetovi, arkadijska stremljenja, aranžirani svetovi po ukusu utopista mogu se eventualno naslutiti kao težište kome svako pretenduje u krajnjoj tački. Teodorino atemporalno istraživanje na formalnom planu slike je beskompromisno i indiskretno iscrtavanje figuralnosti kroz metaforu za indikativno ponašanje pojedinca u devastiranom sistemu društva i egzistencionalnog ponora. Forme u osnovi rastapajuće, efemernog stanja, govore o kohezionoj bolnosti, rastočenoj toplini, potiskivanim ambicijama, obesmišljenoj empatiji. Polazno iščitavanje sadržajnog u radovima ima pesimistični ton koji se oslanja na skrivene oblike devijantnih obrazaca ponašanja, na inhibiranu sopstvenost, prikaze izvitoperene ljudskosti, metastaze ponirućeg u čoveku.
Na početku je lepo– biće u svojoj suštinskoj lepoti, u krajnjoj instanci je lepo kao čin slobode, a linija koja povezuje dva entiteta, početno i krajnje lepo, nosi borbu, sukob, neodustajanje kroz angažovane akte. Angažovano i lepo, kao oportuni termini, dopunjuju se i pokušavaju da se međusobno opravdaju. Ako bismo tretirali formalnu lepotu i gracioznost Engrovih portreta, kao suštinsku doslednost nakon čina osvajanja slobode, onda karakternost Teodorinih porteta reflektuje aspiraciju za unutrašnjom harmonijom. Ona oplemenjuje portrete borbe za lepo, za lepše, nadahnjuje ih višim ciljevima koji prevazilaze vizuelno neestetizovana sredstva i uobičajeno neprihvatljive obrasce. Proces borbe sa mračnim, vilajetskim, za ono duhovno i suštinsko, ka humanosti jednog organizma, je težak i neshvaćen. Likovnom azbukom Dibifea u cilju osvajanja lepog i prijatnog, uživajaćeg, Teodora relativizuje vizuelnu doktrinu etablirano lepog, osujetila je pomenuti fenomen estetskog, boreći se za sopstveni kriterijum vrednovanja.
Prisutna asocijativna veza sa prirodom, vidljiva kroz materijalnost slojeva, namaz, kolorizam i ekspresivni potez, iščitava se i u samoj simbolici i narativnom kontekstu radova.
“Njegov život poprima nekakav zadatak i cilj i dobija izvestan smisao i značaj, koji ne bi imao u samoj prvobitnoj prirodi. Taj život postaje odgovoran. Čovek stiče zasluge i opterećuje se krivicama. Živi u svetu koji je drugačiji od prirode i skoro sasvim zaboravlja da se u osnovi te nove stvarnosti krije priroda, ravnodušna prema svakoj vrednosti i neosetljiva prema sreći i nesreći čoveka. Zaboravlja, takođe, da samo tanak sloj na njegovoj površini predstavlja u njemu čovečnost i da baš on menja čitav smisao njegovog života i njegove sudbine. Postaje tada ličnost koja u ljudskom svetu igra izvesnu ulogu i kojoj se čini da se u njemu samom nalazi ishodište svoje autonomije i slobode.”
– Knjiga o čoveku, Roman Ingarden
Teodorino promatranje slobode kroz umetničku praksu, kao i literarno objašnjenje kroz teorijski predložak, u krajnjoj liniji je tretiranje angažovanog i lepog u figuri koja revidira portret savremenog čoveka.
Mira Vujović
