Tek što smo pomislili da se Veljko Valjarević ukopao u tu svoju tešku, otrovno zelenu boju, u svoje antologijske slike kakva je recimo slika velikog formata „Anamorfoza sna“ iz 2021. godine, ovaj umetnik iz te teške, otrovno zelene boje, po kojoj je bio prepoznatljiv, sada prelazi u opalno ružičasti tonalitet koji je svakako nagoveštaj jedne pritajene vatre, ognja koji tek treba da se razbukti. Doduše i ranije je ružičasta boja, ali samo u akcentu, bila prisutna na slikama ovog umetnika. Razabiramo na novom ciklusu slika Veljka Valjarevića jedan zanos koji najavljuje neki novi početak u njegovom slikarskom bavljenju. Ružičasta boja sada na Valjarevićevom slikarskom polju upućuje na ružičaste strasti i požude koje opsedaju čoveka, na divlju i nesputanu seksualnost nasuprot koje stoji Tanatos. Eros i Tanatos su zapravo jedno, jer smrt pohodi svaku strast – eto, to želi da nam kaže svojim novim slikama ovaj umetnik.
Prisetimo se i Ljuba Popović je imao čitav jedan ciklus velikih formata u ružičastom tonalitetu. To su bile slike rađene na ostrvu Vrniku i one imaju jednu posebnu ružičastu, mediteransku svetlost koja se kod Ljube više nikada nije vratila u takvom obliku. Kod Valjarevića ružičasta boja je potpuno drugačije prirode – ona je dubinski setna, nekako više uzmućena, zemljano vinska, a ne ovazdušena kao kod Ljube Popovića. Ružičasta boja je novim Valjarevićevim slikama donela jednu snovitu, irealnu atmosferu, oslobođenost od otrovnosti i težine njegovih teških, zelenih slika. Na njegovim novim slikama kao da se razgoreo jedan drugačiji koloristički plamen, dok je ikonografija ostala ista. Iako je gotovo monohromna Valjarevićeva slika je koloristički bogatija od slika nekih slikara na kojima vrišti množina boja, zato što je njegova slika koloristički sazrela do fermentacije.
Sve je na novim slikama Veljka Valjarevića u nekakvim nostalgijskim izmaglicama, na rubu stvarnog i snovitog. Tela su zaobljena i meka sa naslućujućim spasonosnim krilima koje daruje Eros. Novim ciklusom slika Veljko Valjarević je produbio svoj opsesivni svet hoteći da sagleda neka do sada neistražena područja svoje ezoterijske intime. Poseban kvalitet ovih slika predstavlja jedna topla lirska i muzička duševnost i evazivnost. U pitanju je slikarski svet koji se omekšava i smiruje u plavo-ljubičasto-ružičastoj paleti. I upravo ta lirska eleviranost i bezglasna utišanost pribavljaju Valjarevićevim slikama obol prostorne onostranosti i metafizičkog tajanstva. Ima na Valjarevićevim slikama nečeg od tananosti bolnog pomaljanja cvetova ispod snega u proleće, ima nečeg od taktilnosti i ranjivosti milovanja pola, nečeg od biljnog zaodevanja i kolorature fluidnosti. Kod Valjarevića drvo je ogoljeno i mentalno evocirano, postavljeno u jednu vanvremenu prostornost i zaboravljenu tišinu. To je magijsko, materinsko drvo koje gubi svako naturalističko obeležje i poprima obol temporalnog i mitološkog simbolizma. Uostalom, ne smemo smetnuti sa uma da je upravo to materinsko drvo, prema kosmogonijskim mitovima porodilo ljudska bića.
Sa ružičastom bojom arhetipski je povezano ono što je u podzemlju, a to su nagonske vatre strasti. Valjarevićevo slikarstvo više podržava nagon i jedna podzemnan užarenost nego razum i cerebralnost. Na ovom ružičastom ciklusu slika posebno su impresivne duboke sutonske senke koje dramatično izdužuju figure. „Raspeće“, „Ikar“, „Rascvetavanje“, sve su to slike velikog formata na kojima se roni u neosvetljene slojeve podsvesti i dubine jedne lične mitologije. Valjarević odlazi sve dalje od narativno-amblematske komponente prema jednom imanentno mističnom sadržaju koji je skoro apstraktan. Na slikarskom polju izbegnuto je čvrsto fiksiranje drveća, bilja, figura i lutki kao simulakruma žena, pa sve lebdi u jednom kataleptičnom stanju između sna i stvarnosti. Otuda Valjarevićevi prizori nalikuju onim prizorima koje vidimo u snovima.
DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV
