Bojana još u toku studija slikarstva, bira i opredeljuje se za motiv nara, koji će obeležiti njene radove i utkati im svoja asocijativna, simbolička i fizička svojstva. Pronašla je motiv koji zasigurno ispunjava njene znatiželjne porive na polju likovnosti, a ispostaviće se da potpuno korespondira sa onim što umetnica problematizuje idejno i emotivno.
Bojana stvara u tehnici ulja na platnu, jer smatra da joj nudi šire polje za eksperimentisanje. Paralelno se izražava i u crtežu, pa u nekom trenutku odlučuje da u sam proces slikanja unese promene i time pribegne bitno drugačijem postupku, koji je do sada bio gotovo identičan izgradnji crteža. U toku rada uočava da i u manjem i većem formatu, za rezultat koji želi da postigne je primarno podslikavanje nekim tonom okera, koji nekad ima svoju ulogu pored podslika, na samu finalizaciju pozadine, koja ne sme remetiti efekat glavnog motiva. Proces slikanja često teče tako što od većih površina dolazi do onih manjih, finijih ili od tamnijeg kolorita do svetlijeg. U samom slikarskom postupku koristi se pastuoznim nanosima, bilo da su nanešeni četkom ili špahtlom, gde na taj način gradi slojevitost slike. Zatim se u sledećoj fazi rada služi lazurima koji ulaze u same pore reljefa slike i time dodatno oplemenjuje i učvršćuje glavni motiv za koji se opredelila.
Svakako je crtež težište Bojaninog svakog rada i tu dolazi do izražaja sva njena minucioznost, preciznost i posvećenost. Crteže radi uglavnom koristeći uljani pastel, kojim postiže fine baršunaste efekte, a u poslednjim radovima uvodi nov odnos prema boji, od crveno-okeraste game, prožete magentom, ljubičastom i zelenkastom, sada uočavamo gotovo fluorescentne nijanse, sveže, čiste boje pa ukupan kolorit odiše britkom savremenošću. Kod slika ostaje za sada verna već odavno definisanoj koloritnoj gami, koja ima tonove starih majstora i govori o neprolaznosti nekih davno definisanih vrednosti.
Predložak kao polazna tačka uvek je fotografija s obzirom na nestalnost samog motiva, koji je podložan brzim promenama. Umetnica je svesna nemogućnosti da forma može da isprati ceo proces slike u istom, početnom obliku i izrazu. Svakako je fotografija samo pokretačka inspiracija, a onda umetnica varira formu prema sopstvenom impulsu, čini je promenljivom, kakva ona inicijalno i jeste.
Uglavnom je predstavljen poprečni presek voćke, gde vidimo svu sočnost, jedinstvenost i heterogenost unutrašnjosti jednog nara. Umetnica vodi posmatrača ka težištu slike, navodi i pozicionira njegov fokus. Ona to uspeva uvećanjem motiva, oivčenjem istog jakim granicama u vidu opne, gde bivamo navedeni da analiziramo ili uživamo u samoj unutrašnjosti. Pozadina uvek ostaje svedena, neutralna, mirna kako ne bi ometala funkcionisanje centralnog. Na nekim radovima novitet koji uvodi je da namerno lomi formu, njena kompaktnost formalno biva načeta, polomljena i narušena. Iako jeste izlomljena i ugrožena, ipak u osnovi naše percepcije ona ostaje celovita, nama ostavlja utisak objedinjenog. Izvesno je da će u budućnosti uvećanja biti još veća, prodiraće dublje, sama zrna se mogu gubiti, kako bi prikazala dešavanja na mikro nivou.
Idejnu potku ćemo lakše osvestiti kroz nazive slika. Ciklus Promene, Rasprsnuće trenutka svakako govore o likovnom istraživanju za predstavljanje brzih metamorfoza, kao i o vremenskim faktorima i njihovim uticajima. Serija Maska, slika Ogoljenost govore o dubljem narativu, koji tendenciozno pokušava da razotkrije čoveka, njegove unutrašnje mehanizme, skrivene pod slojevima kože, opne u fizičkom ili bihevioralnom. Šta se nalazi ispod naučenog, uslovljenog, zadatog ili emotivnog. Sama nepravilna kružnica koja opisuje plod nara, govori o početku i kraju koji se mogu naći u istoj tački ako se prevali taj životni krug i time osigura raznolikost onoga što je između, u središtu, a što čini sam život egzotičnim, ukusnim, hedonističkim. Proces umetničkog postupka, stvaranja, proces promišljanja je ono što kopka Bojanine kako umetničke tako i emocionalne porive, što se lako uočava i u samoj doslednoj repeticiji motiva.
Rekli smo da nas umetnost vodi od dela ka stvaralačkom procesu. Taj povratni put će, van okvira teorije umetnosti, u datom času proizvesti sveopštu sumnju u svet (prirodni ili društveni) kao nešto dato. Umesto da stvari prihvatimo onakvim kakve jesu i uzimamo ih zdravo za gotovo, posredstvom umetnosti se učimo da ih vrednujemo merilima savršenstva. Što je dublji onaj neizbežni jaz između idealnog i stvarnog, tim neodložnije se postavlja pitanje: Zašto je postojeći svet onakav kakav jeste?
(Predeli, Džon Berdžer o umetnosti)
Bojana slici ne dozvoljava velika odstupanja od klasičnih postupaka i tog jednog strogog sistema vrednosti, koji joj se čini jedini ispravan. Svakako taj način razmišljanja i bavljenja slikom nikako nije anahron i prevaziđen, gde kadriranjem, apstrahovanjem detalja, sitnim iščezavanjima i prodorima u materiju, umetnica prožima savremenošću i aktuelnošću u suptilnim naznakama. Inkorporiranjem finog narativa kroz isečak mrtve prirode, balansira istorijsko i savremeno, govori o prolaznosti i neuhvatljivosti sadašnjeg trenutka. Rasprsnuće trenutka u osnovi efemerno svoju postojanost učitava kroz memoriju umetničkog rada.
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
