(Ne)predmetni svet Dragane Maravić
Postoji jedna slikarka u Beogradu koja strasno živi za umetnost, možda više nego drugi. Draganu Maravić slikarstvo zanima kao žudnja i otkriće tajne, slika je za nju intimni, lični a ne javni objekt. Kao umetnicu otkrio ju je Petar Omčikus i dao joj svoje puno poverenje, ohrabrivši je mističnim rečima: „Ti si slikar i nemaš kud!”. Za Omčikusa je njeno slikarstvo bilo iznenađenje po stepenu slobode koje osvaja a rekao joj je i da što bude hrabrija to će više od slike osvojiti. Umeo je proročki da sagleda puteve njenog daljeg razvoja. Novije delo ove slikarke posle iskustva figuracije stremi apstraktnom izrazu, ali su te dve velike paradigme kod nje povezane, neke njene apstrakcije kriju figuru u pozadini ili figuralne elemente. Takav put je logičan, mnogi slikari ne samo ranog modernizma pre istraživanja apstraktnih svetova uspešno su ovladali realizmom ili simbolizmom. Apstraktne slike Dragane Maravić kao misaona nadgradnja ne bi bile moguće bez savladane ljudske figure, na kojoj se, kako kaže umetnica, greške teže ispravljaju. U njene apstraktne kompozicije snažnog kolorita utkani su crtež i forma sa figuralike, ali se kolorit osamostalio. Polazeći od takvog temelja u svoj novi likovni svet unosi još više energije, spontanosti, slučaja i stvaralačke improvizacije, na putu ka potpunoj slobodi izraza.
Dragana Maravić sigurno zna da se neće baviti klasičnom slikom, ali želi da joj delo bude dobro zasnovano, izgrađeno i dovršeno, na načelima koja su postavljena u istoriji tradicionalnog, štafelajnog i iluzionističkog slikarstva. Nešto slično zapazio je i Klement Grinberg, najvažniji američki kritičar za uspon Njujorške škole apstraktnog ekspresionizma. On tvrdi da se najbolji moderni slikari po likovnom kvalitetu približavaju starim majstorima. Po tome je, između ostalog, ova slikarka jedna od izrazitih predstavnica moderne umetnosti, koju sa toliko prilježnosti osvaja. Ne tako davno Hajnrih Kloc je u eri postmodernizma najavio „drugu modernu” i ovakav tip stvaralaštva. Stasala je u formiranu umetnicu a u tom svetu nisu nepoznati oni koji se izražavaju na dva suprotna načina, dovoljno je pomenuti Gerharda Rihtera, jednog od najvećih savremenih slikara, koji je realista i slikar koloristički složenih apstrakcija. Kod Dragane Maravić je ta podvojenost još manja, za nju je sve to slika, predragocen predmet, kome toliko daje sebe, koji treba osvojiti, možda i božanstvo koje treba umilostiviti. Svet slike postaje slika sveta, boljeg, pravednijeg i humanijeg, inače umetnost gubi smisao. Reč je o umetnici koja nesebično poštuje Njeno veličanstvo Sliku, predaje joj se do kraja, strasno i sa puno poverenja. Po Tikalovoj formuli „Što više ulažeš u sliku, to ti ona više vraća” njeno delo napreduje u stalnoj estetskoj borbi za remek-delom. Tako su i njene apstrakcije samo prilozi htenja i žudnje za metaslikom, savršenstvom iza svih slika.
Dejan Đorić
