“Čovekove ideje moraju biti široke kao priroda, ako će interpretirati prirodu.”
Arthur Conan Doyle
Miljan svakako ne pokušava interpretirati prirodu, već svoj doživljaj iste, kroz reminiscenciju, prisećanje i evociranje trenutaka koji imaju za posledicu formiranje likovnog sadržaja. Inspiracija i nadahnuće ovog umetnika leži u odnosu okruženja i prouzrokovanog stanja pre svega umetničkog bića. Do sada su radovi obrađivali razvoj i dinamiku promena univerzalnih oblika i međusobnih promenljivih i proizvoljnih odnosa, boja, linija, kolorita, bez stroge mimetičke uslovljenosti. Koristio je potpuno slobodan i nedefinisan, izmišljen sistem u kome vlada harmonija likovnih elemenata, ne oslanjajući se na životna i empirijska iskustva.
Radni i životni ambijent umetnika i pre svega čoveka, često je priroda, pa sasvim logično se ona svesno ili ne, useljava i u same radove. Negovanje i održavanje jednog ekosistema podrazumeva mnogo repetitivnih radnji koje ga čine održivim i lepim, ali i ugodnim. Takve radnje nose meditativni karakter koji čovek/ umetnik rado primenjuje kroz svoj rad/ slikanje. Rad se izjadnačava sa zadovoljstvom, a produkt je umetnost proizašla iz emotivne povezanosti i bliskosti sa prirodom i njenim basenom topline i zadovoljstva koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Logična posledica u umetničkom pristupu je maksimalna dominantnost plavih i zelenih tonova koji iznova i dodatno podrivaju meditativni i relaksirajući efekat kako na umetnika tako i posmatrača.
„Čuvajte i cenite bledu plavu tačku, jedini dom koji smo ikad imali.”
Carl Sagan
„Zelena boja je osnova boja sveta i iz nje se rađa njegova lepota.“
Pedro Calderon de la Barca
Plava i zelena su boje prirodnog stanja uma i tela čoveka kada je u skladu sa prirodom, jedinim pravim i „prirodnim“ okruženjem, uvek isceljujućeg i oporavljajućeg dejstva. Boje koje mogu opisati trenutak tišine, prekida programa, zaustavljanje vremena u kome se rađa i pulsira kreativnost, bez opterećenja, spontano, biloški. U odnosu na prethodne radove, pored novina u paleti, to jest prevage plave i zelene, sami tonovi i prelazi postaju mekši, kontrasti boja su manji, jedna boja vlada platnom i osvaja najveći deo. Zapostavljena je stroga centralizacija određenog motiva, nenamešteno i spontano kadriranje je odraz šarmantnih nesavršenosti prizora i same prirode. Nedefinisani oblici se pomaljaju i samo bledo nagoveštavaju kroz tanane nanose još tananijih nijansi. Kako u prirodi sve nastaje kroz vreme, kroz faze, sukcesivno se nadovezuje, sam umetnik i svoj proces rada tako razrađuje. Umetnik ima skicu u glavi, koja onda u nastajanju rada, trpi blage promene i oscilacije. Miljan slaže slojeve boje, tanke i lazurne, razlaže i preklapa oblike, traži ih kroz nanose boja, pokušavajući da ih uhvati i fiksira. Sami oblici su vibranti, prozirni poput ameba u svoj svojoj nestalnosti i neuhvatljivosti, postaju smeli i nežni.
Ako bismo se usudili na diskretnu deskripciju radova, definisali bi ih kao lirsko- organsku apstrakciju, gde i nakon višeslojnih nanosa boje, beležimo lakoću postojanja, suptilnu ustreptalost i difuznost oblika. Prozirna atmosferičnost osluškuje tišinu, impulsivnost i emotivnost prirode, pa interaktivno uzbuđuje duševno kod posmatrača. Nemoguće je komunicirati s prirodom, a da to ne izazove kontemplativna raspoloženja čoveka.
Ako su slike sećanja umetnika na neki prizor prirode koji ga je potaknuo i inspirisao, ili samo duboko urezao, možda bismo mogli primetiti određenu vizualizacija engleskog vrta, baršunastog i neopterećenog pravilima, pre nego francuskog u kome je sve geometrijski tačno i strogo. Rastapajuće forme i bojene površine odaju utisak mikroskopskog posmatranja, pa posle tolikih uveličavanja prodiremo u ćelijsko, molekularno i atomsko nekog organizma. Da li Miljan postupno i studiozno kroz stvaranje slike, pokušava da odgonetne rađanje umetničkog, stvaralačkog, uzvišenog i koji je tajni, zajednički sastojak prirode i slikarstva? O prožetosti i uzajamnoj vezi ova dva životna toka može se paralelno pripovedati posmatrajući sliku prirode ili prirodu Miljanove slike.
Slike pojedinačno nemaju naziv, jer su pre svega fragmenti jedne celine. One su najsrećnije kad deluju kao ansambl, kada se nadovezuju, kada čine niz koji ne smemo prekidati. Taj niz koji govori o sveobuhvatnosti prirode, o toku koji se neprestano kreće, gde je možda moguće zaustaviti trenutak samo u sebi, ali ne i u svetu oko nas, jer vibrantnost i fluidnost su mera opstanka.
Razgovori sa prirodom su uvek razgovori sa sobom.
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
