Čovek je jedino stvorenje koje odbijа dа bude ono što jeste.
Alber Kami
Slika “Posmatrač” nastaje u Krakovu 2020. godine kada Vladimir odlazi na doktorske studije u Poljsku. Slika je logičan, koncepcijski i emotivni nastavak na sliku “Kamarad” i ostale slike iz te serije nastale u Beogradu 2019. godine. “Posmatrač” je kroz dinamiku figuracije doživeo svoju kulminaciju razigranog, neuhvatljivog pokreta, dok je na prethodnoj slici Kamarad ostao u senci svojom pasivnošću, umirenog stava, uhvaćen je tenzični trenutak koji nagoveštava apokaliptični sadržaj koji sledi, realizovan u narednom radu. Opšti vrtlog sudarajućih energija, figura, pokreta, kolorita podstiče konfuziju u iščitavanju višestruke simbolike rada (slika Posmatrač). Nervozni i pesimistički ton, o uplašenosti ili letargiji, o neizvesnosti i nemoći, koju ne može zavarati ni fluroscentno žuta kabanica, oličje usiljenog optimizma, jenjava pred burom nezaustavljivih i nemilii situacija. Posmatrač – turista, kroz objektiv fotoaparata ostaje samo posmatrač svog života, a tuđeg grada, dokumentuje nepoznanice usled neprijatnosti koje se dese ili nikad nisu ni prestale da se dešavaju. Banalizovana floskula “da nesreća ne ide sama” poprima ozbiljniji karakter, epitet je jednog straha i osećaja koji govori o banalnosti sopstvenog ega i osećaja moći.
Figura psa, sveprisutni motiv, metafora gordosti i sujete, iznova problematizuje nivo nesreće i zla, na skali s velikim rasponom. Naši verni grehovi, naše slabosti bivaju minorne u odnosu na neke nove izazove, pa se proširuje vrednost zla i nesreće eskalirajući i šokirajući, igrajući na kartu iznenađenja (Slika Posmatrač). Uvodi i figuru ajkule gde maksimizira predatorski karakter života i prilika kroz značenjsko ovog entiteta. Glorifikacija lošeg zamenjena je isključivo likovnim istraživanjem, polarizovanjem slikarskih veština kroz dve slike (Ulazak u etar I i Ulazak u etar II), potpuno različito likovno konstituisane one prate i realizuju dalja umetnikova istraživanja. Prva (Ulazak u etar I) je slikarski rešena prilično pastuozno, gusto, ekspresivno u svojoj punini ona preliva, rastapa masu, destabilizuje formu, koja prelazi u rastočeno i nedefinisano agregatno stanje. Dok je druga (Ulazak u etar II) uglađena, precizna, linijski i voluminozno skrojena, pedantna, nežnog pastelnog kolorita kontrira prvoj, jakih, drečavih, čak fluroscentnih tonova. Tema, kadar i ideja je ono što stavlja dva rada u isti kontekst sagledivosti. Deformacija forme podražava metaforično prelazak iz jednog stanja u drugo, iz jedne sfere u drugu, iz spoljašnjeg u unutrašnje, iz tuđeg u svoje. Intrigantno je menjanje fokusa i sagledavanje spoljašnjeg kroz unutarnje, izvrtanje perspektive, seciranje kože i tkiva, poniranje u sopstvo da bi se shvatilo opšte.
Slikajući uveliko etablirane holivudske ili sportske zvezde, Vladimir deponuje karaktere svojih heroja. Usled zadivljenosti i opčinjenosti ličnostima sa izgrađenim statusom, podjednako se razmatraju karakternosti i sistem vrednosti kako subjekta tako i objekta divljenja (Slika Gianni Agneli, Slika Henry Cooper, Slika Marlon, Slika Sean). Portretska glorifikacija tuđih herojstva i izuzetnosti kroz potrebu da osnažimo isto u sebi, nezaustavljiva je težnja da priznanjem tuđih pobeda dozvolimo neku i sebi. Supstitucija svojih nemoći s tuđim uspehom je vid stimulacije i jedne pozitivističke filozofije da je svaki vrh osvojiv, a to može biti i emocija. Koju je najteže otkriti, isceliti, naslikati. Umetnik se odlučuje za nedefinisanost i umrljanost, otežavajuće iščitavanje retorike izraza, očiju, lica portretisanog, pa simbolično ukazuje na gubitak ličnog, individualnog u određenim situacijama, do neprepoznatljivosti u ogledalu, na slici, u unutrašnjem monologu.
Slika “Initum” nastaje nakon slike “Posmatrač”, po predlošku – fotografiji sa seta filma “Afera za pamćenje”. Svaki početak je lep i kratko traje. Poetika jedne klasične scene Zlatnog Holivuda govori o idličnosti, blagoj patetici i kratkotrajnoj emotivnosti. Uhvatiti i zamrznuti idealan trenutak kako u životu tako i na filmu ili slici je opterećujuć i zanosan. Kadar je možda romantično balkonski, pun vrcave energije između dve figure, a u drugom planu zvezdano nebo ili kosmički prizor. I ovde je prisutno umetnikovo razotkrivanje emotivnih senzacija, poigravajući se sa formama i teksturom, rastapanjem.
Pozadina slika koju umetnik preferira i naziva „amorfni ambijenti“ su prostori trakastih rascepa koji lagano vijore među naslaganim dimenzijama. MikroskopskI preseci tkiva različitih tekstura ili plutajući oblici ameba nagoveštavaju međuprostorni vakum raznih realnosti. Umetnik vešto slaže različite fragmente i stilizovane površine mekih oblika u apstraktni slobodni prizor jasne harmonije. Diferencijacija na likovnom I slikarskom nivou izvedena kroz pastuozne ili laganije prelaze, smenjivanje različitih poteza i površina čini heterogenost i strukturu same slike kompleksnijom, složenom. Gradacija planova ne eksponira dubinu prostora već ostaje na aplikovanim lejerima koji egzistiraju površinom a ne dubinom.
Ako pokušamo da zanemarimo figuraciju kao samo sredstvo za istraživanje slikarskog impulsa, poigravanje i proizvoljna destabilizacija forme neguju apstraktnu sliku. Predmet slike je misao, stav i emocija, koji su sami po sebi apstraktni kao i forma koju zastupa na radovima. Umetnik uspeva da kroz plošnost razrađuje ideju prelaska u druge dimenzije i prostore što samo učitavanje rada u određeni pravac čini uzbudljivijim. Dodatno uzbudljivim, jer ti prostori su emotivni i duhovni, nalaze se u svakom biću, blizu a predaleko.
Naš najvažniji cilj u životu treba da bude uzdizanje naše duše. Drugim riječima, napredak naših duhovnih i moralnih moći: da svakim danom sve više prosvjećujemo svoj duh i svakim danom se osjećamo sve više slobodnim i boljim.
Sokrat
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
