Ka himeri čiste likovnosti
Na vedutama Beograda slikara Dobrivoja Radojevića Maše (Čačak, 1946) preteže možda najlepši momenat u novijem, posebno francuskom slikarstvu, prenet od Vijara i Bonara na Nedeljka Gvozdenovića i Ljubicu Cucu Sokić. Radojević zna da istakne pastelni ton slike, njene kolorističke vrednosti u sazvučjima toplih boja, harmonski usklađenih sa poznavanjem kvaliteta lokalnog tona. Ovaj vešt slikar, odan zaveštanju ranog modernizma, slika tako da često jedna siva, žuta ili plava natapa celu površinu platna. Ne može se samo reći da njegov plemeniti, pastelni ton potiče iz prvobitnog rada sa pastelnim bojama, pomoću kojih je usavršavao i svoj crtež. Radojević slika tako i uljanom tehnikom, ne dozvoljavajući da sfumato u koji tonu njegovi poetski prizori obezvredi čvrstu arhitektoniku kompozicije, precizne prave i krive linije, kubične mase i predmete. Bez obzira na njegovu težnju prema apstrakciji, shvaćenoj na najbolji način, kao vid duhovnosti, što je apstraktno slikarstvo bilo samo kod velikih slikara na prelomu 19. u 20. vek, Radojević (nalik Pikasu) ostaje jednim delom ukotvljen u realnom svetu, u stvarnosti, iluziji koja potiče iz života a ne iz ideja i imaginacije (ako apstrakciju uopšte smemo shvatiti kao jedno od ispoljavanja mašte). Pikaso je to činio iz svojih potreba, rekavši za apstraktnu sliku: „Gde je drama?”, dok Radojević to radi iz sasvim drugih, čisto poetskih razloga. Njegova slika nastaje u susretu životne realnosti i umetnosti, ne u vidu sukoba, već kao prožimanje, harmonija i sinteza. On stvara svojevrsne male posvete, omaže značajnim slikama velikih tema: vedute, mrtve prirode, prirode (slika Poplava) i sl. ne bi li se posle svega učinjenog u umetnosti stilski nadovezao na izazove više vrste, kako sa njim vidimo, još uvek žive i aktuelne. U ovom tekstu ne pominju se pojedini poznati slikari da bi se istakli kao mogući uzori, već da se ovaj slikar potvrdi kao nastavljač sada već duge tradicije modernog slikarstva.
Radojević je neomodernista ili možda deo onoga što Hajnrih Kloc definiše kao „druga moderna”, modernizma posle postmodernizma. To na primeru ovog umetnika znači povratak na stabilne vrednosti slike, na stečena i proverena znanja i trajne dosege. Verovatno je opus ovog Beograđanina i skrivena kritika sadašnjeg haotičnog stanja, bezvlašća, interregnuma, u kome nema prevlasti ni jednog stila ili estetske pojave, ali cela scena klizi u vizuelni izraz dosetke, vica, estetike ružnog i demonskog, još češće ispraznog i besmislenog. Dobrivoje Radojević Maša seća na herojske dane moderne umetnosti ali, taj omaž ne bi bio ništa posebno da nije likovno čisto izveden, sa doslednom koncepcijom, stavom o svetu i umetnosti. Suvišno je i reći da njega zanosi himera čiste likovnosti, ta plemenita, nikada dosegnuta slika, koja bi bila očišćena od svih natruha literature pa i religije i prepuštena samo svojim sakralnim likovnim vrednostima, zakonima koji su i iznad simbola. Za Mašu je slikarstvo vid religije i to je jedini odgovor na pitanje šta njegova slika predstavlja.
Dejan Đorić
