„Persefonin put“ je put revidiranja doživljaja, osećanja, uzbuđenja, odluka, iščezavanja. Persefonin put je ciklus kretanja kroz emotivna i umetnička stanja, delovanja i aktivnosti na putu spoznaje, kome je prethodila odluka umetnice da se suoči sa svim uzrocima i posledicama, koji mogu biti mukotrpni poput rađanje slike. Pokrenuti sentimente i sedimente proživljenog iskustva koje se vremenski uslovno završilo, hrabar je pokušaj da se oživi, zarad višeg umetničkog cilja, zarad ideje i provuče kroz iglene uši jednog slikarskog postupka. Ovakav čin možda ne bi bio izvodljiv i moguć da umetnica ne vidi jednu nijansu pozitivističko, vitalnog, okrepljujućeg u bezvremenom entitetu, zvanom ljubav, u samo jednom od mnogobrojnih lica i obličja. Onu vrednu života i smrti, kako slike tako i čoveka.
“Čovek se vraća na mesto zločina, ali ne i na mesto ljubavi”
Josif Brodski.
Suzana se vraća na to nematerijalno mesto, u taj meta prostor i proces mogućnosti da bi ga osvojila iz drugog ugla, sada s distance gde joj je možda moguće biti manje pristrasna. I čovek i umetnik, tek dubokom introspekcijom može iznova da se približi sebi, proživljavajući emocije ponovo, a istovremeno i odaljiti, posmatrajaći ih, tj sebe u njima. Bivajući i subjekat i objekat posmatranja, ona beleži i rezimira svoje reakcije u ponovljenim situacijama.
“ Ko samo razgleda sebe kao celinu,
taj može biti i odmaknuto radoznao
da bi nepristrasno posmatrao obe svoje suštine
i razumeo kako to pravac ka ovamo
vodi u onom pravcu.
Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati,
taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine
i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog
i vrlo unutra u njeasnoći jasnog.
Iz ovog stanja sebe, što je još uvek tamo,
dospeti u ono stanje sebe, što je već sasvim ovde.
To nazivamo dostojanstvom svih stvari.”
( Mit o ptici, Mika Antić)
Suzana se do sada bavila sećanjima, više pasivnim pristupom, dok sada samu sebe aktivira, retroaktivno angažuje i obnavlja procese u sebi, tako da se bori sa slikom prilikom stvaranja. Dominantna je akcija na polju emocija, impresije i ekspresije, a sve se odražava na sam čin rada. Postaje teško terminološki razdvojiti, pa možemo prigrliti više termina kojima bismo objasnili likovnu težnju umetnice, action painting, passion painting, emotion painting. Ono što je zajednički imenitelj njenog činjenja je slikanje od koga u njegovom izvornom obliku ne odustaje. Prisutnost enformela u apstraktnoj slici kroz nabacivanje, lepljenje i apliciranje stranih materijala daje dubinu i jezgrovitost finalnog rada. Gaza i vosak sa akrilnim bojama, nose i prilažu radu kako svoja fizička svojstva tako i simbolička, koja umetnica bira nimalo slučajno. Vidljiva materijalnost i nevidljiva senzitivnost rada su joj podjednako relevantni, tako da ona poklanja svu pažnju biranju sirovina koje aplicira, načinu izrade ali i emocionalnom saglasju njenog bića sa urađenim. Ekspresija kojom stvara sliku mora biti konzistentna sa fizičkim i energetskim poljem slike ali i Suzaninim unutrašnjim impulsom. Smenjuje teške nanose boje, voska i gaze sa nežnim oslikavanjem platna. Bujica emocija koja je ophrvala umetnicu izražena je kroz besan potez, težinu nanosa, koji i samu sliku čini težom, “opterećujućom”, pa imamo nagomilanu emotivnost i nagomilanu materijalnost rada, dok i ton boje podržava celu konstrukciju. Mnoštvo sadržaja je vešto izbalansirano tako da nama samima ne smeta, jer verujemo iskrenoj emociji koja se nije mogla drugačije izraziti, pa ni sputati.
Kako svaka emocija ima svoju dinamiku, u nekom trenutku je slika postajala nežna, elegična, setna, bes je zamenio pomirljivost, konfuzija je dopustila istinu. To je imalo svoj odraz na samu likovnu poetiku slike, koja je od orlovske snage došla do lastavicine lakoće. Nanosi boje su postali tanji, tonski zapisi lirski. Umetnica se oslobodila unutrašnjih dilema što je učinilo da i slika postane lakša, svedenija, poput zaokružene i svedene istine.
Inspiracija jednog umetnika je velika, sveobuhvatna, često skrivena. Više tačaka oplemenjuje i prožima Suzanin duh stvaranja u ovom ciklusu, pre svega njeno proživljeno emotivno iskustvo, zatim beleženje istog putem slikarskog čina, ali i poezije koju je iznedrila istovremeno. Univerzalna simbolika samog mita o Persefoni je dodatno potaknula umetnicu da svoju emotivnost objedini i usaglasi sa arhetipskim obeležjima toksičnih ljubavi, diskontinuiteta i preispitivanja odnosa. Svaku emotivnu fazu jednog odnosa izrazila je kroz pesmu i sliku pojedinačno. Neizbežno je bilo da se poezija i slikarstvo sjedine, jer ih elemantarno povezuje beskrajna posvećenost ljubavi i emocijama, koje i kad prođu, ostaju da večno ćute.
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
