IMG_0003-min

Otvaranje izložbe „Ograničenja savremenog čoveka“ – Aleksandar Paunković

Izložba “Ograničenja savremenog čoveka” se koncepcijski i tematski nadovezuje na prethodnu “Viziri”. Obe serije radova problematizuju različite slikovne i logične načine očitavanja nečije vizije stvarnosti. Karakternosti priložeih portreta  i njihove lične stavove nemoguće je sagledati bez personalnog i društveno determinisanog konteksta samog posmatrača, koji sam uživa samo jednu od mogućih stvarnosti. Posmatrač direktnim kontaktom, oči u oči,  saznaje o portretisanom. Eksponirajući izraz lica i pogled, bez opisnih elemenata, umetnik je vešto izbegao konkretnu posredničku ulogu, ostavljajući nas našoj sugestivnoj prirodi u izgradnji odnosa, prilikom upoznavanja. Neupitno je unakrsno preispitivanje, s obzirom na visok koeficijent relativnosti doživljaja i percepcije.

 Aleksandar je gotovo potpuno apstrahovao pozadinu, ostavljajući joj monohromatsku obojenost bez sadržaja, pokušavajući da nas oslobodi dodatnih vrednosti i parametara, upućuje nas na jednolinijski kolosek. Vraća nas na početak, na način, uzrok, prirodno, svedeno, najpribližnije Bergsonovoj filozofiji dominacije intuicije nad razumom i intelektom. Samo na prvim radovima iz formativnog perioda (slika Autoportret i slika Nada), konstruiše tamnu pozadinu, preispituje mogućnost odnosa i balansa između barokno postavljene slike  i portreta i autoportreta kao savremenog fakta. Kontrast svetla i mraka, kontrast savremenog i anahronog, neznanja i radoznalosti su početni impulsi istraživačkog. Pravi iskorak ka figuri u celosti, sadržajnoj i ilustrativnoj pozadini, izražajnoj obradi ruku, emotivnog pogleda, gradi lik  čoveka, ispričavši njegovu uznemirujuću životnu priču vrlo ekspresivnom poetikom (slika Stole). Njegov nadimak Stole nedvosmisleno upućuje na minimiziranje njegov života i dela, njegove mukotrpne, a nezapažene posvećenosti jednostavnom profesionalnom pozivu, nedovoljno društveno zabeleženom.

Ograničenje savremenog radnika je hiperrealizam kako likovne tako i ukupne stvarnosti, kao njene beskompromisno ogoljene predstave. Izabrao je funkcionalno adekvatan likovni jezik za plasiranje teme iz svakodnevice, ovog, ali i bilo kog vremena. Mali životi, intimne ispovesti iz umetnikovog okruženja, radovi dišu neuslovljenu prostodušnu iskrenost, a time izazivaju humanu sentimentalnost  i empatiju. Slika Nada je portret nade i vere u reanimaciju iscrpljene i nestale vrste – renesansnih ličnosti, svestranih interesovanja i različitih zanimanja. Slike Ograničenje savremenog radnika, Portret oca i Portret radnika su portreti radnika, ljudi bez akademskog obrazovanja,  nižeg položaja na lestvici poslovne hijerarhije,  ali s blistavim i konkretnim idejama za unapređenje rada. Ipak, njihove inovacije se ne vrednuju, njihovu maestralnost za pragmatična rešenja osporavaju i prikrivaju nadležni sa višim ingerencijama. Ovde nije reč o negativnim uticajima mehanizacije i robotike savremenog društva već o lošim,  kontaminiranim međuljudskim odnosima, o nespretnosti čoveka da prevaziđe sujetu i gordost. Portretisane jedinke društva, i erudite i fizički radnici, podjednako su kotirani, jer samo svojim znanjima plasiraju i promovišu sebe, na njihovim licima čitamo nezadovosljstvo i nesnađenost. Ljudi bez manipulativnih sposobnosti, verni svojim osnovnim etičkim načelima, podložniji su socijalnoj alijenaciji. Krilatica U se i u svoje kljuse je neupotrebljiva  i nefunkcionalna u trenutnoj raspodeli vrednosti.

I portreti dece (slike Mali Aca i Savremeno detinjstvo I i II) su vrlo svedenih deskriptivnih informacija, pojavljuju se samo određene vrste vizira (naočara) koje koriste,  koji simbolično aktuelizuju potencijalne probleme uzrokovane savremenim tehnologijama na razvoj mladih. Ostaje da tinja na neodređeno vreme, neizvesnost o potencijalnim konsekvencama u njihovoj kasnijoj dobi, nakon konzumacije new age proizvoda.

Slika Jelena je ikonična predstava, sinopsa zacrtanog narativa. Potpuno sveden portret devojke, bez slikarskih relikvija koje bi socijalno markirale identitet umetnice, svedoče o javnosti u kojoj je ona nevidljiva. Proizvoljnost njene buduće afirmacije na profesionalnom planu, pod tegom je već viđenih ograničenja koja su istorodna i za radnike manuelnih delatnosti, kao i za radnike u kulturi – umetnike.

Umetnik se odlučio za klasičnu definiciju postavljanja portreta, tihe i nenametljive mimike, skromne gestikulacije, posmatrač nailazi na povučene karaktere silne, sabijene emotivnosti, zabeležene u očima. “Mali ljudi” – veliki formati, male sudbine – globalne posledice, oportunizam i poštenje na klackalici normativnih vrednosti oslikani su preciznom, izoštrenom i pedantnom likovnom izvedbom Aleksandra Paunkovića.

Mira Vujović

Istoričar umetnosti

Add a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *