Usled savremenih tendencija koje favorizuju suv koncept, anuliranje mimetičkog ili figuraciju angažovanog narativa, opstaje slikarstvo prijatno, nežno, prihvaćeno, umetnice Marije Zdravković, uporne u svom istrajavanju i logičnom kontinuitetu, na relaciji preciznog Direrovskog aranžmana kada su u pitanju jasne predstave biljaka i cveća, i Moneovog impresionističkog pristupa sličnoj temi. Neprolazna fascinacija efemernom lepotom floranih motiva, potka je slikarskog istraživanja za idealnim kadrom jednog mikro sveta, skrajnutog, skrivenog, rascvetalog ili već umirućeg, a da to nismo primetili.
Sve je počelo 2015. godine u Norveškoj u jednoj botaničkoj bašti, gde je Marija osvestila terapeutsko dejstvo i meditativni karakter flore koju će markirati kao vizuelni identitet svojih radova. Uveličani prizori prirode, nepresušni su izvor oblika, boja, raznorodnih vreža linija koji su likovnom naboju umetnice iznova interesantni i inspirativni, ponekad su predlošci fotografije, ali češće je to in vivo slikanje bez obzira na problematičnu vitalnost i svežinu biljaka. Mnoštvo je motiva i nadahnuća za glorifikaciju moći i lepote prirode u njenom tako heterogenom sustavu koji je sklon nepredvidivim promenama i razigranoj dinamici.
Veristički ili imaginarni zapisi prirode iz njenog ogromnog spektra detalja emituju poseban senzibilitet i snažan poetski naboj. Umetnica je podjednako posvećena slici prirode i prirodi same slike. S istim entuzijazmom prilazi i elaborira pikturalno kroz sistem senzibilnih linija, osećaja za materijalnost boje i odmerenu slojevitost lazurnih prelaza, kompozicioni sklad. Interpretacija odabranih isečaka, krajnje vizuelne ugodnosti je sinteza svežih i intenzivnih boja, postignute harmonije, razigrane konstrukcije crteža i ne zaziranju od upotrebe svih likovnih elemenata na raspolaganju, zarad raskošnog efekta i bez lascivne impresije. Ona uspeva da uporedo sa objektivizacijom formalnog i likovnog, utisne narativ osećajnosti i promišljenosti. Tananost, senzitivnost i krhkost unutarnjih osećanja, lični emotivni sadržaji opredmećeni su i oživljeni u sentimentalnoj atmosferi radova (Elegija – nevidljiva tajna bića, Fading love, Ispunjenost, Odsustvo reči takođe može biti reč).
*Elegija predstavlja lirsku pesmu koja je protkana setnim i tužnim osećanjima i raspoloženjem. Uzroci ovakvih osećanja mogu biti različiti – razočaranost u život i okruženje, smrt voljenog bića, roditelja, prijatelja, rastanak, neostvarena ljubav, nepostignuta sreća, prolaznost života i slično. Naime, u književnosti, elegija podrazumeva pesmu u kojoj se prevashodno izražava tuga. Elegija spada u vrlo staru vrstu poezije.U doba romantizma, elegija se svrstala u pesme, koje u svojoj sadržini imaju za osnovnu temu – bol i žaljenje. Elegija je tada postala pesma koju je pratilo setno raspoloženje i nežnost, naglašavane su emocije zbog rastanka, sećanja i slično.
Elegija i lepota su i kontrapunkti, i slični toponimi, koji su u slikarstvu Marije Zdravković povezani prolaznošću kao zajedničkom komponentom, osvojeni autentičnom magijom trenutka. Posvećenost i vernost jednom motivu, koji u svom suštinskom nosi tajnu kratkotrajnog, čini njen rad izazovom bez garancija. Stapa se poezija i žal za večnim, vesela zvučnost i bezglasje, tajanstvena muzikalnost iščezlog vremena, propuštenih uživanja i suživljavanja u svesnost o ovom sada.
Kako komentariše Volfgang Bauer, budista Ch’an-a, nije ga privlačio kipući život u beskrajnom ciklusu rođenja i smrti, već privremena ideja, neprestano zamagljena mnogostrukošću pokreta, koja se uzdiže u neiscrpnoj smirenosti, ali obećavajući da će se pojaviti u jasnom i nepromenljivom sjaju tek kad se ugasi treperenje vidljivog sveta “(1976). Šen Čou je kao mistični pesnik komunicirao sa svetom, uvek gledajući i na kipući život i na nepromenljivi sjaj koji se krije iza njega. Njegova pesma, koja se kreće od proleća do leta i jeseni, podseća na emocije svake sezone i završava se još jednom spoznajom da, nakon što cvetovi procvetaju i uvenu, trava poraste visoka, zatim smeđa, lišće padne sa drveća, ponovo se jasno vidi planina koju su odavno zaklonili. Odjednom je sve tamo. (Proleće u cvetanju breskve – Vrtovi i cveće u kineskom slikarstvu, Ričard Barnart)
Šen Čou je naslikao “Cveće četiri godišnja doba” u 15.veku, u tradicionalnom maniru kineskog slikarstva, inkorporirajući celokupnu životnu filozofiju tog naroda i podneblja, nasleđenu opsesiju predstavama cveća i vrtova. Kontemplacija Zen bašte i religioznost zen filozofije naslućuju se i Marijinom vizuelnom elokventnošću i bistrinom. Njeni recentni radovi uvode brisanje, eliminisanje, minimalizam i čistoću svedenosti, konceptualno i slikarski traženje kroz gomilanje slojeva a zatim opstrukciju istih (Toplotno isparenje, Međuprostor bez tajne, Oko uči da vidi nevidljivo, Povratak sebi, Svako jeste ono što jeste tek kroz ono drugo). Nagoveštaji organske forme i njihovo prelamanje ka apstrakciji, nežna prozirna tekstura, još tananija pa i preosetljiva linija, ne trpe preteranost. Umetnica zaustavlja sve što bi bilo suvišno, intuitivno birajući trenutak da ozvaniči kraj.
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
