Plutanje po beskonacnom crnom okeanu. Na crnom nebu duga. U bojama duge vibrira čitav novi svet. Svi smo tu zajedno, pretačemo se iz jednog u drugo. Tišina i praznina, a u njima sve.
Iz tog prostora dolaze moje slike.
Iz ovih misli, reči, emocija i doživljaja dolaze Suzanine slike. Ona isključuje racio, čisti prostor oko sebe i u sebi, pušta svoje misli u bezdan, u jedan basen ničega i svega, koji će iznedriti arkadijski svet mogućeg i dostižnog. Tom svetu ona dopušta da se materijalizuje na njenim radovima. Iz tišine, praznine i tmine rađa se i neslućenim brzinama raste vegetativno obilje oblika, boja, ukusa i mirisa. Verujući vrtlogu života i kosmičkoj energiji haosa koji stvara red, ambijent relaksiranog i neodoljivog za iskusiti. Kroz takvu “realnost” i bez neposrednog iskustva ona smatra da saznajemo i poznajemo mirise (slika Poznati miris), koje nikad ranije nismo osetili, jer nam momenat (pri)secanja dopusta pristup kolektivnom izvoru saznanja.
Suzana traži svoj put u unutrašnjost sebe, jer svi putevi u drugom pravcu odvode daleko od centra I ostavljaju osećaj praznine za sobom. Nailazi na poznato, na proživljeno ili modifikovano, a zatim na novo, premijerno, na taloge kolektivnog, podsvesnog, koje tinja. Ona i sama biva iznenađena šta nosimo u sebi, koliko fantastičkog, mitskog, nadrealnog, a to joj pomaže da svoj slikarski izraz učini podjednako stvarnim i nestvarnim, zbunjujućim, a poželjnim.
Emocije i strahovi borave u stomaku. Nesvesno stanuje u stomaku. Čitav život hranimo taj mrak iz stomaka trpajući u njega društveno neprihvatljive osobine i osećanja. Hranimo ga ne živeći intiutivno i u skladu sa prirodom. On raste i podvaja naše biće. Kada dela ostavlja nas bez kontrole. U tom rascepu I svađi se otvara živa rana. Proces isceljenja počinje u tišini. U puštanju korenja. U osvetljenju mraka. U pomirenju. U oslobođenju (trn po trn), do novog rodjenja u celovitosti. (slika Procvala stena)
Suzanine slike mogu naizgled delovati jako personalno, ali sva lična iskustva su samo deo univerzalnog i praiskonskog u nama. Umetnica je uspela svojom izvedbom da dočara atmosferu strasti, posvećenosti, predanosti, sjedinjenosti i ljubavi u njenom ukupnom sadržaju. Kroz magičan svet čudnovatih stvorenja prenosi ove jake emocije korenspodirajući na taj način sa slikarstvom fantastike.
Primarne asocijacije koje emituju radovi su transformacija, rađanje, življenje. Ovi procesi nisu nužno teški, bolni, mukotrpni, oni su neizbežni, prihvatljivi, prisutni i u neporicanju istih je tajna njihove lepote. Raskošni svet pastelnih boja i tonova bi kraljicu Mariju Antoanetu razgalili i više od čuvenih kolača na dvoru, nijanse toliko prijemčive da se mogu progutati, konzumirati ili bar navode na slatki greh. Na tragu Hijeronimusa Boša maestralnim toniranjem Suzana nas uverava da smemo i možemo uživati život bez zadrške, iskreno i predano. I ljubavno i erotsko i perverzno je deo životnog toka, pa ne treba da bude skandalizovano ili marginalizovano. Nadahnuće umetničke i vitalne kreacije traži životni sok, a ne krv žrtve da se proliva.
Ako postoje trenuci kad život biva pustinja, Suzanini radovi bi mogli biti oaza, u koju bismo nestali, fatamorgana u koju bismo poverovali da bi je ostvarili i sebi omogućili. Vizuelni svet bajkovitog i onostarnog, opravdava ideju nematerijalnog, apsolutnu lepotu prirode koja stavlja u svoju senku sva zemaljska, artificijelna bogatstva. Takav svet čini da čovek ne želi ništa preko i van prirode, jer u njoj je srećan, dovoljan, zadovoljan, bezbrižan.
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
