Slikar Mladen Đurović (Danilovgrad, 1960) svoju najnoviju izložbu u beogradskoj Galeriji „Lucida” naslovio je „Između mene i tebe”. Naslov opšteg značenja zadobija pun smisao kada se stavi u perspektivu njegovog dosadašnjeg rada. „Između mene i tebe” završetak je trilogije „Između vode i vatre” (izložba i monografija u Galeriji „Progres” 2012. godine) i „Između neba i zemlje” (izložba u Galeriji „107” 2013. godine).
Umetnik stvara ciklično i planski, smišljeno postavlja svoj opus u veće idejne celine, što ukazuje na svest o sopstvenom delovanju. Opšti plan tog stvaralaštva je ljudska, tačnije, ženska figura, lik i telo nage žene. Njegova likovna veroispovest je figurativna, što u vremenu zasićenja i krize znači duboko humana. Umesto neljudske, nadljudske ili robotske estetike i genetskih radionica savremene umetnosti Đurović se vraća izvornom, a to nije toliko čovek koliko ideja o lepoti, prokažena, napadnuta i izvrnuta u (post)moderni.
Istoričarka umetnosti Mira Vujović taj kompleks vrednosti je jednom drugom prilikom odredila kao „Humaniora”, humanističko stvaranje odbačeno sa idejom „smrti slike”, koju zagovaraju najumniji poznavaoci na Zapadu. Slikar poziva da se uputimo iskonskom, tamo gde su putenost, čulnost, površina kože, gde je telo sa svojom toplinom, tajnama i dubinama. On je sve usamljeniji u srpskoj i crnogorskoj umetnosti u otkriću žene kao mape, zavodljive teritorije, lica kao najsušastvenijeg i kod njega monumentalnog izraza ličnosti. Njegove heroine imaju ono što danas nedostaje a nekada je bilo aksiom umetnosti, one su šarmantne, zavodljive i tajanstvene. Slikajući nago telo, grudi, leđa pa i lik kao planinu i pejzaž, umetnik poziva i na čulne, taktilne vrednosti. Reč je o najlepšem vidu portretistike, o imaginarnom portretu, koji sažima i sjedinjuje ljudska iskustva.
Đurovićev izraz, međutim, nije nazadan, u njegovom opusu odjekuje poklič Misa van der Roea pretvoren u program „Manje je više”. Kao u džezu ili minimalizmu, jedan dobro nađen ton, potez i pokret figure postaju važniji od celine kompozicije. Zato, kako sam slikar kaže, slobodan potez četkom ili špahtlom otvara dveri likovne slobode. Kod njega dolazi do izražaja visoka kultura površine slike kao površine kože; bogata, enformelistička faktura podastire carstvo forme i boje, time i osećanja.
Oko može da luta po naizgled monohromnoj pustinji od nekoliko svetlih nijansi, da bi ubrzo otkrilo bogatstvo detalja, toplinu i sjaj prizora. To podrazumeva reljefni namaz boje, dugotrajan rad na slici, i unošenje linijskih intervencija. Delo postaje bojena masa koja zahteva visoku artikulaciju. Slikarstvo više nije klasična ateljejska konstrukcija, pa ni studija, još manje (post)modernistička destrukcija, poricanje koje vodi ka ništavilu, već iskaz doživljaja, što znači života. Ona je i jedinstvo crteža i boje, nasuprot teroru jednobojnih apstrakcija, slikarstvu tzv. „tvrde ivice”.
Ovaj stvaralac zalazi u mnoge teme ženstvenosti, pa je predmet bavljenja i Safo, kao simbol poezije i safizma, za koji je Anri de Tuluz-Lotrek rekao da po dubini osećanja prevazilazi sve što je on naslikao. Femme fatale, Nefertiti, čarobnica, Eva, Lolita, nimfa, Kirka i Lilit – lica su jedne iste, prelepe i obožavane. Savremeni umetnici su su večnu tajnu umetnosti, koja opseda duh od Vilendorfske Venere, prognali na marginu, lepota je gurnuta u modu i među reklame. Mladen Đurović je sada i ovde ponovo otkriva, zaneseno usvaja i slavi, usmeravajući je u pravcu našeg srca.
Dejan Đorić
