Put oko dana za 80 svetova
Slika Budimira Dimitrijevića Bude koja ima naziv Put oko sveta podseća na roman Žila Verna ,,Put oko sveta za 80 dana”. U verziji naglašenog iracionalizma njegovog slikarstva fantastike to bi mogao da bude i ,,Put oko dana za 80 svetova”. Uporedo sa brodom i kapetanom na palubi putuje i jedna velika riba, ali lebdeći u vazduhu. Ovde svakako nije reč o analizi jedne slike, već o upućivanju na slikarski metod ovog umetnika koji, između ostalog, podrazumeva i nadrealističku jukstapoziciju, čuveni susret kišobrana i šivaće mašine iz nadrealističke teorije, susret i ukrštanje suprotstavljenih predmeta, likova, figura, pojava i energija. To je i ona Dimitrijeviću još bliža „magija ekstrema”, koju je u teoriji grupe Mediala definisao Miro Glavurtić. Druga duhovna oružja kojima se služi naš slikar su paradoks i nezlobivi humor, bez cinizma.
Možda je sve na slikama ovog mladog majstora samo izraz čežnje za putovanjem, ali onim beskrajnim, unutrašnjim, preletanje sopstvenog imaginarnog pejzaža u brišućem letu, putovanja u nedođiju, gde otkriva kornjače koje nose čitave gradove na leđnom oklopu i bikove-motorcikle, životinje-kiborge. Pejzaž koji se otkriva ovom putniku nikada nije infernalan, već blag i diskretan ali, paradoksalno, iracionalan. Fantastično kod njega nije u divljim izmenama nesuzdržane, razuzdane mašte, već u susretu racionalnog i iracionalnog. Slikar je psihonaut, šaman koji u zanosu otkriva samo jedan profil na slici, iznad koga lebdi stari ključ. Prava umetnost uvek je tajna, njena priroda je tajanstvena i mistična. Za dobro zasnovano fantastično slikarstvo nisu neophodna čudovišta, nije potrebna estetika monstruoznog, dovoljni su jedan lik i ključ koji lebdi iznad njegove glave. Dimitijević slika nesaznatljivo ali, kako je već primećeno, i najluđa fantastika ne može da izbegne dodir sa realnošću, kao što je za svaku iracionalnu sliku osim racionalnog znanja potrebno zrno ludosti. Možda je ta ludost koja prožima celu istoriju imaginarne umetnosti samo krivi odraz, ogledalo božanske mudrosti.
Budimir Dimitrijević Buda jedan je od poslednjih velikih, samorodnih srpskih slikara mašte, koji su se pojavili nakon u tom smislu sjajnih devedesetih godina prošlog veka. Posle njega kao da dolaze epigoni, sateliti i mali majstori, ma koliko se trudili da slikaju na velikim platnima. Dimitrijevićev format slike je kamerni, intiman, dakle, tajnovit a ne agresivan i kočoperan. On baje nad svojim sličicama kao dobri duh, njegova fantastika metodski je zasnovana na drevnom načelu preobražaja, toliko prisutnog u magiji kao i srpskoj narodnoj priči. Možda sve to kod njega nije ni fantastika već širi opseg mitskog u umetnosti, međutim, po nečemu se on u tom svetu začudnih slikara posebno izdvaja. Dok drugi stvaraju opasne, mračne, pesimističke svetove crnila i nihilizma, što je lakši put u sferi iracionalnog, Buda je svoj svet potpuno lišio zla, a da ipak nije infantilan niti spada u niži fantazi žanr. Stvarajući fantastično tako da je na strani dobrog, svetlog i vedrog, što je najteže, ovaj slikar deluje poput nekog demijurga, mikroteosa, koji sam sebi krči put.
Dejan Đorić
