24

Otvaranje izložbe “Kućna tipografija” Vladimira i Milice Perić, kustoski projekat Tatjane Orbović

Od svojih početaka, krajem 80-ih godina 20-og veka, stvaralaštvo Vladimira Perića predstavlja vid anarhistične struje u smislu usredsređivanja na odbačeno, kao i nastojanja da se stvori ‘nadlogični’ predmet. Za njega je karakteristično istraživanje i sakupljanje odbačenih predmeta/artefakata (koje nalazi na buvljim pijacama, otpadima i sl.), kao i različitih bio-materijala. On istražuje specifičnost predmeta/artefakta, njegove anomalije, korespodencije sa drugim predmetima, odnosno organskim materijama. Kroz reprocesuiranje odbačenog predmeta, kao i bio-materijala, on (re)konstruiše sopstveni idealitet – često spajajući odbačenu kulturu i (odbačenu) prirodu. Perić šalje neobične poruke koje govore o svetu na koji smo možda i zaboravili; on skreće paznju na njega preoblikujući ga u nešto drugo, reprogramirajući ga. Svoju fascinaciju raznim specifičnostima on prenosi publici fokusiranjem na samu egzistenciju/postojanje/život predmeta, njegovu prisutnost ne više “tamo i negde”, već “ovde i sada”, izmeštajući ga. Perić kroz svoje radove otkriva različitost istog – kroz gomilanje istorodnih predmeta, kao i bio materijala, odnosno putem njihove kombinatorike i korespodencije. Za njega je svaki predmet specifičan, nasuprot industrijskom nastojanju za jednoobraznošću u kojem kao da nastoji da pronađe ‘fabričku grešku’ – grešku mašine kroz otkrivanje različitosti u mašinsko procesuiranim objektima. Predmet kroz svoju egzistenciju stvara sopstvenu istoriju, ali služi i kao arheološki materijal za sećanje – artefakt. Neki Perićevi radovi privlače pažnju samom neobičnošću predmeta, neki njihovom akumulacijom, kombinatorikom, recikliranjem, reprogramiranjem. Jedan znak/označitelj postaje drugi.

Perićeva vizuelna komunikacija često funkcioniše na tankoj liniji između dizajna i likovne umetnosti. Njegov poznati “Feo2” je tipografski interfejs koji zamagljuje tradicionalnu podelu na primenjenu i likovnu umetnost. Ova autorska tipografija donela mu je međunarodno priznanje, uvrštena je u publikaciju Stivena Helera i Mirka Ilića Icons of Graphic Design(Steven Heller, Mirko Ilić, Icons of Graphic Design,Themes&Hudson, 2001, 2008).

Aktuelna izložba predstavlja nove Perićeve foto-tipografske radove nastale u saradnji sa istoričarkom umetnosti Milicom Perić, sa kojom izlaže od 2013. godine.

Tatjana Orbović

Intervju sa umetnicima

T.O.: Aktuelni tipografski radovi nastali su dvadesetak godina nakon nagrađenog FeO2 ciklusa. Da li postoji nekakav kontinuitet?

– Materijal za aktuelne i nekadašnje tipografske projekte je različit, ali kontinuitet postoji u postupku i logici stvaranja. I dalje je prisutno interesovanje za pronalaženjem autentičnih formi koje služe kao polazište za grafičko – fotografsko oblikovanje slova. Destinacija potrage te i istorijska podloga koja prati stvaranje pisama nije identična, mada oba izvorišta pripadaju polju odbačenih i napuštenih predmeta i materijala. Za FeO2 pismo, najvažniji rudnik materijala su bili otpadi i napušteni industrijski objekti. Pomalo je i paradoksalna situacija da su u tim ratnim i ranim posleratnim godinama, otpadi bili kontinuriano snabdevani otpadnim materijalom iz aktivnih fabrika (Teleoptik, Insa, Impa, Ikarus, Kron), a sada – barem kad se povuče paralela sa istim već pomenutim fabrikama, proizvodnja je delimično ili potpuno ugašena, a nekada najčešće posećivan otpad više i ne postoji. Za aktuelni rad glavno izvorište je naše vlastito životno okruženje, kao i buvlje pijace na kojima pronalazimo oštećene, pokvarene ili tehnološki prevaziđene upotrebne predmete koji ilustruju kulturu svakodnevice i iscrtavaju obrise nekog minulog vremena. I tada i sada, sve su to ”viškovi materijala”, nepotrebni za funkcionisanje u novonastalim uslovima.

T.O.: Za razliku od jednoobraznog fonta Feo2 u novim radovima se vide razlicite kombinacije. Po kojem metodu je materijal klasifikovan?

– Kao i u celokupnoj prethodnoj a potom i zajedničkoj produkciji (i to ne samo u okviru tipografskih projekata), klasifikacija i grupisanje u kategorije je važna odlika. Ovde je prisutno klasifikovanje u grupe prema materijalu (metal, plastika, karton i papir, staklo, bio-materijali…), zatim prema kontekstu odakle potiču pronađene forme – što je vidljivo i u nazivu ove izložbe, i na kraju – klasifikacija prema logici odnosno putanji koja je poslužila za dobijanje krajnjeg rešenja za grafički prikaz slova. Te tri putanje realizacije su: dokumentarna – kada se autentična forma preuzima u integralnom obliku, bez ikakve intervencije (mehaničke, hemijske) na pronađenom materijalu, zatim režijska – kada se slova na razne načine konstruišu, i na kraju – hibridan postupak, kada se na postojećim materijalima interveniše i oblikuju se slova unutar zadatih struktura koje nude ograničen broj mogućnosti. Ono što je zajedničko za sve je foto komponenta, odnosno fotografisanje pronađene/dobijene forme slova, broja ili znaka i učešće tog foto-tipografskog rešenja u svim narednim primenama pisma.

T.O.: Aktuelne tipografije su nastale u saradnji sa Milicom Perić. Kako je tekao kreativni proces?

– Nemamo jednu liniju stvaranja, kreativni proces je polifon. Samo polazište i pristup rada se ne razlikuju mnogo od prethodnih principa kada je nastajalo i FeO2 pismo. I u aktuelnom projektu se odvija zajednička potraga za predmetima ili se slovne forme prepoznaju u našem okruženju, ali sada ima više polemike kako doći do rešenja. Dva uma donose različita viđenja, pa tako i više predložaka od kojih se bira krajnje vizuelno rešenje.

T.O.: Da li biste vaše tipografske radove svrstali pod likovnu ili primenjenu umetnost, u smislu tradicionalne podele na upotrebnu i nad-upotrebnu vrednost?

– Ta granica je danas očekivano vrlo zamagljena. U svetu tipografije granice su se narušile i otvorila su se nova polja za eksperimentisanje još od vremena futurista, dadaista, konstruktivista, potom i fluksus pokreta, a onda sve više kako se približavamo savremenom dobu. Strogo gledano, sama tipografija pripada polju primenjene umetnosti i dizajna, i u tom smislu dobijena pisma, naročito FeO2 i PVC pismo koja imaju potpun set slova, brojeva i znakova interpunkcije, mogu biti funkcionalna i primenjena, ali zadržavajući osobenu vizuelnu komponentu koja je nezavisna od upotrebne vrednosti. Kućna tipografija je tek započeti projekat, te u okviru njega nismo ni blizu upotpunjavanju celokupnog sistema slova, brojeva i znakova. Ona za sada više funkcioniše kao celina likovnih formi koje kasnije mogu biti upotrebljene kao elementi u dizajnu. Svako slovo ima svoju širinu, oblik, stilizaciju, debljinu, težinu, dakle anatomiju slova u potpunosti određuje sâm predmet. Mi ne intervenišemo niti ga smeštamo u neke zakonitosti i okvire koje tipografi treba da imaju u vidu kada stvaraju upotrebno pismo i font. Više smo posvećeni pronalaženju i oblikovanju individualnih karaktera i vizuelnoj poetici svakog slova, nego kreiranju funkcionalnog sistema, a ne zanimaju nas ni redukcionistički parametri poput ujednačenoti, linearnosti, čitkosti. Opet, i ti parametri su fleksibilni i u polju primenjene umetnosti, u zavisnosti da li kreirate tipografsko rešenje za plakat pozorišne predstave ili za tablu sa nazivima ulica. Na kraju ipak smatramo da je postavljanje definicija šta je likovna a šta primenjena umetnost vrlo ograničavajuće i na silu uguravanje u neku od ove dve fioke smatramo prevaziđenim.

T.O.: Kakvu bi po vama komunikaciju aktuelni radovi trebalo da uspostave sa publikom?

– Mi radimo uvažavajući vlastiti unutrašnji generator stvaranja, ne proračunavajući unapred kako bi to publika mogla da percepira. Potpuna predanost vizuelnim aspektima radova, otkrivanje raznih mehanizama ”popravki” i transponovanja elemenata iz realnosti u umetnički kontekst, kod nas se dešavaju kontinuirano i svakodnevno, naročito kad imate u vidu da su nam životni i stvaralački prostor u potpunosti sjedinjeni i isprepleteni. Istrajnost, iskrenost i smelost u stvaralaštvu su komponente koje bismo voleli da publika prepozna kao važne, a da li će ih to razdrmati u sagledavanju vlastitog okruženja i ustaljenih konvencija ili pomeriti njihov ugao posmatranja – to ne možemo da predvidimo niti da oblikujemo.

(Razgovor sa Vladimirom i Milicom Perić vodila Tatjana Orbović)

Comments are closed.