Cover Kristina Pirkovic

Otvaranje izložbe Kristine Pirković “Humaniora”

Iskorak koji Kristina pravi u odnosu na dosadašnji rad je promena idejnog i tematskog fokusa, koji je sada usmeren na svetovne teme, ona se približava problematici i promisli egzistencijalne filozofije. Iako u prvom planu narativna struktura i dalje kroz pojedine scene citira bibliju, mitologiju, ipak, ostavlja prostor za drugačija, proizvoljna, suprotna ili bar atipična, čitanja ikonografije. Ukoliko se distanciramo od simboličnih i metaforičnih prizora koje opažamo, dajemo novi usud ili oproštaj scenskim akterima, prateći njihovo kretanje kroz ovozemaljski ad, sve njihove probleme i padove, u ovoj ovde stvarnosti. Dominantna je intertekstualnost u nazivima radova, iako preuzeti iz potpuno različitih literarnih predložaka, koegzistiraju i referišu na neku vrstu prologa, ulaza u samu poetiku slike.

Figuracija u scenskoj radnji, nemi dijalozi dve figure, ponekad tri, formiraju  figuralni i verbalni trougao, mnoštvo glasova odjekuje ili zanemi, nije strogo definisano da li imamo dramatični zaplet ili spokoj svetog trojstva. I formalno i idejno postoji drugi plan slike, koji treba da protumačimo, podjednako zagonetan i atmosferično eksplicitan. Izražajnost i gestualnost likova govori ono izrečeno, učinjeno ili prokazano najdubljim ozloglašenim motivima u ponorima duše. Autorska interpretacija egzistencijalnih ožiljaka, duhovne ispraznosti, beznađa i sunovrata naslućuje dozu apokaliptičnog. Namerna teatralnost i scenografija, izražajnost likova, izvodi dramu u više činova, sinhronizujući različite vremenske epohe, sadržaje, podrazumeva prisutnost publike koja se kreće dalje od pukog posmatranja. Glasni su podjednako Kristinini likovni potezi, kao i zamah narativnog, dok slikovitost i karakter likova naizgled komunicaraju tiho najdublje, najneprijatnije izgovore duše.

Takođe bih voleo da nacrtam čoveka izvan njega, da nacrtam njegov prostor.

(Likovne sveske, Anri Mišo)

Pejzaž je zasebna i samostalna kategorija za samu analizu, otvara dijapazon tumačenja, novu liniju iščitavanja radova, planovi se nadovezuju, produbljuju i samim tim proširuju korpus smisaonog i sadržajnog. Da li možemo govoriti o pejzažnoj sociologiji? Raznovrsna obrada teksture pejzaža implicira različitost karakternu, misaonu, slojevitost duše kroz slojevitost predela. Apstraktnost tretiranja ambijenta koji iako utemeljen mimetički, nije imitativan, pretenduje na autorsko i inventivnije objašnjenje raznih stvarnosti, gravitira van ustaljenih sistema zaključivanja. Ne smemo zanemariti interaktivnu vezu čoveka i njegovog prostora, uzajamnu osećajnost, kao i obostranu osetljivosti.

Didaktička intencija o negovanju skromnosti kod čoveka sprovedena je kroz crtež i sliku Vavilon, ilustracija biblijske teme, ovde je povod za razgovor o prevazilaženju ega, sujete, drskosti u svakodnevnim životnim situacijama, kako bismo osvestili i dostigli duhovne vrednosti, a odustali od strmih stepenica koje vode do strogo materijalnih ciljeva i ostvarenja.

 Geteovo antologijsko mišljenje – paralela između čoveka i prirode – ovde dolazi do izražaja u panteizmu koji sadrži jedno anagogijsko  shvatanje sveta: postoje različiti nivoi bivstvovanja – priroda obuhvata sve njih –  a duša se, shodno tome, može uzdići ka duhovnim sferama. Tu je očigledna novoplatonska, plotinska inspiracija, kako u pogledu oduhovljene prirode i sposobnosti duše da je ispuni, tako i njene sposobnosti da se sama ispuni duhom tako što će se uzdići. No u toj bogatoj igri, gde su čovek i njegova duša deo jednog većeg sistema koji živi zaseban, složen i nepregledan život, postoji i nešto slučajno u čovekovoj sudbini, sličnoj nepredvidljivom i neukrotivom vetru.

(Kulturna istorija duše, U.M.Hejstad)

Živopisnost boja i tonaliteta ne ide u prilog arkadijskom pejzažu već distopiji i sagregaciji u kojoj je pojedinac često u nemogućnosti da promeni svoje mesto i klimu, prilično apatičan i bez neutažive želje za izlaskom iz basena jalovosti. Simbolika temporalnih motiva (kućice, stolice) ispitujefenomen samoće, kao i rad Priča o nestajanju I i II. Usled bolnih odlazaka, nakon teških napuštanja, ko ili  šta je ono što ostaje? Igračke evociraju detinjstvo i sve ono detinje i nevino, već izgubljeno, a uvek aktuelno i poželjno. Predstave životinja nose univerzalnu simboliku bastijalnog i divljeg u čoveku, ne zadržavajući se na individualnoj tipologiji značenja svake pojedinačno.

Ako bismo ukupan krajnji utisak i sadržajnost radova rezimirali nazivom izložbe Humaniora – (Lepe veštine koje čoveka čine čovekom; osnov svakog plemenitijeg vaspitanja duha i srca), onda verujemo u dostizanje mira, postojanje plemenite i humane egzistencije, koju Kristina nenametljivo predlaže.

Tekst
Mira Vujović
Istoričar umetnosti

Comments are closed.