Preliminarna literarna impresija usled polaznog čitanja radova, moguće subjektivnog karaktera je Stranac, Albera Kamija, zanemarujući samu fabulu, instiktivno primećujući metaforičnost samog naziva. Stranac u okvirima sebe, ekspandirajući ka mnoštvu, masi, nosi faktor nepoznatog koji izračunavamo, proračunavamo ili zanemarujemo, ostavljamo na usud sebi ili ostalima, shodno učestaloj nezainteresovanosti i letargičnosti.
„…tužilac je počeo da priča o mojoj duši. Govorio je da se pažljivo zagledao u nju, ali da u njoj ništa nije našao, gospodo porotnici. Pričao je da ja, uistinu, duše i nemam i da mi nije dostupno ništa ljudsko, nijedan od moralnih principa koji ljudsko srce čuvaju od zla. Svakako, dodao je on, mi ne možemo da mu to zamerimo. Ne možemo se žaliti što mu nedostaje ono što on ne može da ima. Ali kad je u pitanju ovaj sud, isključivo negativna vrlina popustljivosti treba da se preobrazi u vrlinu pravičnosti, težu ali uzvišeniju. Pogotovu kad praznina kakvu nalazimo u srcu ovog čoveka postane ponor u kome čitavo društvo može da iščezne.“ ( Stranac, Alber Kami)
Jedan akt – jedan crtež izvlači se iz forme monologa i upućuje na dijalog, učitavajući dvosmerno reagovanje nas samih usled interaktivnog podsticaja na preispitivanje naše elementarne datosti. Dvodimenzionalno dekodiranje vremena, dvostrano tumačenje kroz skulptoralnost figura, koja logično implicira vekovnost i trajnost vremena, suprotno tome, zamrznutost trenutka koji se aktivira i potencira. Zabeležen momenat gestom i facijalnom ekspresivnošću, u kom osvešćujemo i započinjemo svoje uplitanje u mrežu unutarnjeg.
“Jer pred nama je beskrajni užas jedne luckaste duše koja, zanesena večitom mladošću i lepotom, nemoćno gleda sramnu bedu svoje ljušture, to je suprotstavljanje duhovnog bića, koje traži radost bez kraja i tela koje odlazi, raspada se propada. Stvarnost propada i telo umire, ali snovi i želje su besmrtni.” (Ogist Roden o umetnosti, Pol Gzel)
Linearni snop, na formalnom planu, koji potencira i širi epicentar telesnosti, stavljajući fokus na unutrašnju teskobu koja može ugroziti spoljašnje, šireći se galopirajući. Crne figure na belom papiru, ukazuju na monohromatsku transparentnost stvarnosti, raskrinkavanje medija, ogoljavanje i sagledavanje njihovog realnog uticaja, diktate opštih interesa koji ne korespondiraju sa ličnim. Iščezavanje figura po obodima jasno prognozira nestanak čoveka usled kataklizmičnih promena, loši uslovi na mikru i makro planu, uzrokuju plodno tlo za sve ono što će umanjiti rast i prosperitet. Podrazumevajući eskaliranje vladajuće lošeg, negativne aspekte tehnologije i “modernosti”, Katarina kroz studijski akt, studira telo kao metaforu jedinke, koja ne sme biti ahilova peta društva. Svojom analizom ali i likovnim alatima, kroz skraćenje figure, frontalnošću i izlaženjem u prostor zapravo formira zajednički prostor u kom obitavaju posmatrač i akt, poistovećuju se i preispituju.
Devalviranje suštinskih vrednosti alarmira na angažovanje rakursa subjekta, aktuelizaciju ličnog, podstiče čoveka na radoznalost i spremnost na samopozicioniranje i samoupravljanje svojim navikama i potrebama. Brisanje intimnosti, autonomije čula, individualnih aspiracija i odlazak u njihovo kopiranje, simuliranje, dekonstrukciju identiteta su kobni uslovi za vitalno funkcionisanje porodice i zajednice. Katarina se bavi demistifikaciojm savremenosti kako bi se sprečilo personalno degradiranje.
“Danas se pojavljuje neka sasvim drugačija žestina, koju mi više ne umemo da analiziramo, jer se ne poklapa sa tradicionalnom šemom eksplozivne žestine: to je implozivna žestina, koja više ne proističe iz ekstenzije jednog sistema, nego iz njegove zasićenosti i njegovog povlačenja, kao što se zbiva sa fizičkim zvezdanim sistemima. To je žestina koja proizilazi iz preteranog zgušnjavanja socijalnog, iz stanja jednog nadregulisanog sistema, iz prenatrpane mreže (znanja, informacije, vlasti) i hipertrofirane kontrole koja prodire u sve probijene pukotine.”( Simulakrum i simulacija, Žan Bodrijar)
Mira Vujović
