Miroslav Miro Šuković (Bihać, 1977) crnogorski je slikar izlagački veoma prisutan u Srbiji. Jedan je od onih pravih, rasnih crtača sa jugoistoka Evrope koji su uprkos visokoizgrađenog crtačkog stila umeli da osvoje sliku, što često samosvojnim crtačima ne polazi za rukom, najbolji je primer profesor Dragan Lubarda. Šuković dolazi iz moćne struje crnogorskog iracionalizma, iz matice balkanske fantastike, kao možda najvišeg vida figuracije, jer ne nastaje na osnovu viđenja i podražavanja prirode već istraživanja i definisanja mašte, nekih unutrašnjih predela. On je psihonaut koji preleće svoj unutarnji pejzaž, orao koji čisti svoju teritoriju, njegov iracionalizam je snažan i izvoran. Likovni izraz ovog slikara je po strani od akademskog ali njegove stilizacije i deformacije zahtevaju višu likovnu kulturu, uostalom, cela ne samo novija balkanska fantastika izrasla je na estetici deformacije. Manje je tu reč o lepom ili ružnom već o istinitom, o vrednosti i snazi ličnog iskaza, koji u obilju spoljašnjih senzacija nalazi put do svog usijanog jezgra, do tišine i tajne iz koje izvire likovnost.
Na prvi pogled Šukovićev opus u znaku je ekspresivnog, međutim, slikar je našao način da ekspresionizam spoji sa fantastikom, što nije uobičajeno. Za njega se ne može reći ni da je (post)moderni umetnik, on živi svoj likovni vek po strani od buke i besa neoavangardi. Njegov opus je pre predmoderan nego (post)moderan ili antimoderan, on je iskonski umetnik koji stvara poput pećinskog slikara-šamana. Zato za razumevanje njegovog stvaralaštva nisu ključne uobičajene kategorije anatomije i kolorita već samo snaga izraza. Bojene vrednosti su kod njega prigušene i više suptilne nego u drugom planu, svedene na osnovne, na borbu svetlog i tamnog, a anatomija je tek naznačena ili u okviru čudovišnog. Kada govorimo o htonskom i demonskom u ovom opusu, treba imati na umu da srpska reč čudovišno ima sakralni prefiks – čudo.
Za srpski narod jedan Englez je rekao „da proizvodi višak istorije”, što je nepoželjno u globalističkim nivelacijama. Slično se može reći i za Crnu Goru koja zna za čojstvo i junaštvo, dakle, višak etike. Čini se da takav snažan, herojski život u mirnim, neratnim uslovima može da poprimi i izraz patetike. Uroš Tošković se od toga branio iskrenošću i estetikom nihilizma, crnila i ništavila kao sigurnim protivotrovom od aktuelnih gluposti i materijalizma svake vrste. Na drugoj strani od realizma, iz te perspektive samo racionalizma i materijalizma Šuković traga za duhovim vrednostima. One su kod njega prisutne pre svega u nastojanju da dosegne himeru čiste likovnosti, da stvara slikarstvo bez balasta naracije ali i (post)modernih predrasuda. Ekspresivno i iracionalno kod njega je dramatično povišene temperature stvaranja, etičko kao verovatno najviši izraz ljudskosti. Zato Miroslav Miro Šuković ne komplikuje svoju umetnost, stoga su kompozicije svedene a kolorit pojednostavljen, ne oponaša spoljnji svet već istražuje i istrajava u onom svom začudnom.
Dejan Đorić
