“Granice kože”, naziv izložbe baštini dva termina, koji prepliću javno i privatno. Granice kao javno, kao fizičko ili mataforično, podjednako brane neki oblik suvereniteta pojedinca i regije u bilo kom prostoru, materijalnom ili metafizičkom. Granice, u najširem smislu uspostavljaju pravo na slobodu, a ne zatvorenost i klaustrofobiju, kroz sistem uspostavljenih pravila čine ustupak humanizovanom sistemu funkcionisanja. Manjkavost granica je njen relativizam i podložnost manipulaciji, pa su njena pomeranja moguća i česta. Uvrštene i učestale fraze Preći nečiju granicu, Granica bola govore samo o ljudskoj osetljivosti na tuđe uzurpiranje našeg sopstva.
Drugi termin, koža, referira na privatno, intimno, ali svojom izloženošću pristaje na javno. Sama koža je i granica, vidljiva i nevidljiva, između dva sveta, spoljašnjeg i unutarnjeg, provodnik dešavanja i situacija, omogućava obostrane uticaje, međusobno prožimanje. Koža kao materija koja diše, koja upija, apsorbuje, luči, oseća svojom površinom. Najveći organ, najveće površine – koža. Sve anomalije unutrašnjeg su vidljive spolja, mogu biti prikrivene, ali ne mogu biti odstranjene, one se samo-markiraju trajno.
Neka vrsta analogije se može uspostaviti između površine tela- kože i površine slike- platna.
Slika kao živ organizam, u koji su pohranjeni svi svesni i nesvesni sadržaji umetnika, fusnote pročitanog, jasna i nejasna sećanja, konkretna učenja i ona usputna. Sve dileme, nejasnoće, lekcije na putu umetnikovog istraživanja su ubeleženi u jedan rad, hteo to umetnik ili ne. A na samoj koži slike, umetnik ima pravo i umeće da utisne šta će oku biti vidljivo. Bira šta ostavlja a šta eliminiše, baratajući vešto likovnim elementima i alatima. Na sam energetski naboj slike ima manje uticaja, jer tu sama slika-organizam-energija ima svoju sopstvenu, apsolutnu vrednost. Materijalizacija energije je refleksivna i nezaustavljiva.
Uvećan, izabrani motiv, omogućio je umetnici različite pristupe, a nas doveo u poteškoću da se opredelimo za jedno tumačenje i objašnjenje. Rasterski prikaz epitela nam daje na uvid apstraktnu sliku, kojoj odobravamo ili zameramo likovnu kompoziciju, razigranu bojama, tonovima, linijama, valerima. Neprestano se preispitujemo da li je slika uslovljena fotografijom nekog postojećeg tela ili je samoizmišljena, samodovoljna, samosvojna, uslovljena autonomijom slikarskog prozvoljnog izraza i htenja. Postoji mogućnost da je umetnica izabrala autohtoni, nezavisni vizuelni sistem kojim će se izraziti, ali da i takav način krije narativ, predmet ili portret.
Proizvoljnost u tumačenju slika, naizgled apstraktnih formi koje mogu biti pejzaži ili portreti, a ponajmanje mrtva priroda, jer životnost i vitalnost je ono što je sigurno prisutno i ne manjka. Vešto iscrtane pore, linije, putanje, vene, kapilari, ispisuju i ilustruju jedan portret, zasigurno jednu individualnost jer nema dve iste kože i dva ista otiska prsta. Tako uveličani prizori mogu preispitivati i univerzalno, opšte, arhetipske i genetske sadržaje koje čuva i emituje koža. Sveprisutno je poigravanje sa vidljivim i nevidljivim, s onim što želimo, a možemo ili ne možemo sakriti, s intimnim i javnim, naše i svačije. Velikim uveličanjima umetnica iznosi sav materijal najdublje intimnosti, gde se ne radi o nagoti tela, ona odlazi dalje u razotkrivanju i krupnih i sitnih ožiljaka jednog tela bića. Ne sme se prenebregnuti faktor regeneracije kože, jakog intenziteta i kad je sama po sebi, samoregeneracija, ili kad inicira sam subjekt, vlasnik kože.
Sklonost čoveka da upravlja izgledom svoje kože je jaka kao i poriv umetnice da uhvati i zabeleži određeni momenat u svom slikarskom promišljanju. Jer taj momenat, stadijum, će u nekom sledećem trenutku biti sasvim drugačiji, usled novonastalih sadržaja i dešavanja. Teodora se podjednako bavi konkretnim i likovnim, koristi jedan uzorak, jedan živ predmet, koga sebi i drugima manifestuje magično, misteriozno, fluidno, neuhvatljivo, uveličano, a nesagledivo.
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
