*Reč empatija je izvedena iz antičke grčke reči εμπάθεια (empatheia, sa značenjem „psihička naklonost ili suosećanje”). Ovaj termi su adaptirali Herman Loc i Robert Višer čime su formirali nemačku reč Einfühlung („saosećanje”), koju je na engleski preveo Edward Tichener kao empatija. Termin potiče iz estetike. Nemački filozof i psiholog Teodor Lips (Lipps) je početkom 20. veka uveo izraz uživljavanje (nem. Einfühlung), u engleskom prevodu empathy (empatija), da bi njime označio „unošenje“ (putem intuicije i motorne mimikrije) vlastitih stavova i osećanja u neko umetničko delo ili prirodnu pojavu. Empatija podrazumeva emocionalno stapanje osobe sa objektom svog estetskog doživljaja. Mada je za pojavu uživljavanja paradigmatična empatija u recepciji umetničkog dela, po Lipsu, ova pojava je opštija i javlja se i van sfere umetničkog. Empatija se razlikuje od simpatije u tome što simpatija zasniva na pasivnoj vezi, dok empatija obično uključuje mnogo aktivniji odnos i pokušaj da se razume druga osoba.
Pozivanje na empatiju je deo narativnog postupka u okvirima umetničkog dela, empatiju – koja nikad ne može preći meru ukusa i kada se iskazuje u svojoj enormnoj količini. Empatija kao pojava, to jest objedinjena aktivnost sa osećanjem, je uvek dobrodošla, poželjna je kao statusni simbol novog društva, ukoliko bismo bili dovoljno osvešćeni da je u tom obliku prigrlimo i damo joj na značaju, osnažimo njen integritet. Grandioznost i velelepnost empatije, ima intenciju i ishod pristojnosti i samo može egzistirati kao La grande bellezza. Po prirodi stvari, nikada ne prelazi u kič, banalnost i degutantnu kategoriju. Formalno, izložbu čine radovi, jedno platno – jedna figura, ipak idejna namera umetnika je da izbegne referiranje na samoću, on teži da ukine mit o samoći i favorizovanje usamljenosti, svakako nepoželjne i nehumane, koja preti ili je već prisutna u društvenom ambijentu. Samo insistiranje na empatiji, kao vidu konstruktivnog socijalnog i psihološkog rešenja, ukida osamljenost i stavlja akcenat na delovanje da se ona izbegne, kroz društvo koje brine o ovom fenomenu. Za empatiju je potrebno bar dvoje. I ona mala količina pokazane, proizvodi lavinu događaja.
Formalni pristup izložbi je figuracija grandioznih formata, uvećana lica i tela do granice podnošljivosti posmatrača, umetnik pomera granice likovnog, kroz tok istraživačke putanje. Promišljenom tačnošću plete mrežu heterogenog linijskog spektra i formira jednostavne kompozicije. Siromašno koloristički, redefinisanog crteža, difuznog osvetljenja, bez konkretno izvora svetla, opstaje kao slika koja crtežom uspostavlja svoju vizuelnu puritansku doktrinu. Preispituje antropološke vrednosti, gradi forme lica i tela, frontalno postavljene, izuzimajući uobičajene mimetičke karakteristike. Antanasije se udaljava od predložaka po modelu i u suprotnom smeru analizira temu, koja izmiče unificiranom, portretskom, već teži opštosti, izbegavajući individualne transparentnosti. Podjednako konstrukcijom i destrukcijom gradi arhitektoniku telesnog, svodeći ih na prilično asketski prikaz, krajnje oslobođenu figuru, kako od savremenih insignija, tako i odeće.
Slika je redukovana i svedena na figuru, koja gotovo obara fizičke ivice slike, s tendencijom da izađe iz iste i okupira prostor, kako samog zida tako i međuprostora. Pozadina je gotovo anulirana, glomaznom i grandioznom masom koju figuracija poseduje, izvrašava težnju umetnika da meterijalizuje delo i uvede u ovostranu realnost posmatrača. Umetnik stavlja znak jednakosti na dve predmetnosti i potencijalne realnosti, realnosti slike i naše stvarnosti. Jedan od vizuelnih utisaka je da tela levitiraju u inkubatorima, insinuiranih kadrova, futurističkih kinematografskih rešenja. Ovim se potvrđuje distopijski kontekst u kom se čuva i mumificira telo i biće, kao fizička zapremina koja pohranjuje i baštini civilizacijske genetske kodove, antropocentrična obeležja, sublimirani sadržaji. Istovremeno se referira na prošli, sačuvan materijal koji bismo mogli reanimirati u nekom dalekom ili bliskom budućem trenutku po potrebi. Dekonstruišu se granice strogo prošlog i sadašnjeg, realnog i metafizičkog, pa lako možemo uvesti Markesov princip nepersonalizovanih likova “magijskog realizma” koji olako i nedefinisano razmenjuju prostor i vreme kroz svoje bitisanje. Likove izvedene kroz poetske narative, tamo literarnog, a ovde likovnog dela. “Čovek se ne rađa, jednom i zauvek, onog dana kad ga je mati donela na svet, život ga tera ponovo i ponovo – mnogo puta – da se sam ponovo rodi.” (Gabrijel Garsija Markes)
Materija ima svoj krvotok i skelet, ona je ovde i bez obzira na sada, u njoj je pohranjeno civilizacijsko, arhetipsko, generacijsko, univerzalno, folklorno, mitološko, mimo socijalnog konteksta. Deformisana tela pomalo morbidnog karaktera su oblici i nagoveštaji strahova, snova, podsvesnog pomoću kojih umetnik problematizuje nesvesne i intuitivne reakcije i odgovore čoveka. Upitno je da li svesno i empirijski možemo da dokažemo neku dominantnost u varijacijama apstraktnog i dokazanog, izvornog i modifikovanog, formativnog i zrelog.
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
???????????? 
