Izložba “Frekvencija emotivnih prostora” je logična sledeća stanica u likovnom kretanju Đurđe Sivački, svakako neodvojiva i teško definisana bez kratkog osvrta na prethodno izlaganje, u novembru 2022. godine, u galeriji FLU, pod nazivom “Atelje kao onirički prostor bića, odnos figurativnog i apstraktnog likovnog izraza izložba slika i crteža”. Prošireni naziv izložbe tj. tema doktorskog umetničkog rada je krovni izraz i suštinska karakterizacija radova i ideje, koje smo mogli videti u širokoj lepezi od malh kamernih do velikih slika. Iz unutrašnjeg sveta mi stvaramo materijalni koji opet interaktivno stimuliše našu osećajnu, stvaralačku prirodu da damo i iznedrimo nove sadržaje. U slučaju umetnice, ona daje šansu ateljeu kao materijalnoj, ali i meditativnoj tački da iznova doprinese njenom umetničkom izrazu. Atelje nije puka materijalna pozicija, kancelarijska prostorija, već prostorna aura kojom podjednako vlada spontanost, pasioniranost, odluka i emocija. Time se budi moć prostora, daje na značaju energiji koju on emanira, stvara entitet koji ima značajnu ulogu u percepiranju ukupnih relacija atelje-umetnik-slika-publika-atelje.
Birani nameštaj, mobilijar, kadar i celokupan ambijent su po predlošku stvarnog postojećeg ateljea, vrlo bitnog samoj umetnici, koji je njoj blizak, važan, koji emotivno definiše nju i podjednako ona njega. Sam kao takav je predodređen da izaziva određeno raspoloženje, reakciju. Prostor je unutarnja i vizuelna ambijentalnost satkana od svih emotivnih doživljaja i događaja koje pohranjujemo i samim bivanjem u njemu. Ishod koji dobijamo tanano opisije koliko smo i kako smo nežni ili nemarni prema svojim potrebama i zadovoljenju istih, u našem životnom, a radnom ambijentu. Slike možemo percipirati kao kutije-kuće-igračke, gde umetnica dozvoljava svom detinjem, iskrenom, neiskvarenom kreativnom potencijalu da napravi paralelu i nadoveže na toplinu doma, nostalgičnost i ušukanost, sadašnju udomljenost u svom ateljeu, gde ona nalazi sigurnost i povratnu energiju. Perspektivom i linearnošću sa težištem u jednoj tački slika nas uvlači i emotivno i vizuelno u njenu dubinu, do iza svega što vidimo, do radoznalosti da se još uvučemo, saznamo, osetimo. Jer nam je toplo i ugodno dovoljno da nastavimo sa igrom.
Kroz konstruisanje prostora koji će nam prijati, mi zamišljamo i od mašte pravimo potencijalne prigodne i prijatne prostore za nas same. Iz poznavanja sebe ili bar konstelacija u kojima se osećamo komforno i udobno, mi stvaramo fizički svoje okruženje, svoju okolinu, za koju znamo da će biti delotvorna za nas. Iz našeg psihološkog i emotvnog, unutarnjeg duhovnog korpusa, mi kreiramo, a zatim realizujemo materijalne i fizičke orbite u kojima ćemo se neometano kretati. Na ovoj zamisli Đurđa nadovezuje ovu izložbu na prethodnu. Ona i izlaže određeni broj malih formata sa prethodne izložbe koji prave referentnu okosnicu sa novim radovima.
Đurđa sada vidno apstrahuje prostore. Svedena geometrija ostavlja još poneki trag kako bismo bili sigurni da smo još u tom prostornom lokalitetu, ali vidno briše i kamuflira stroga odredišta, ostavljajući nas da lutamo i tražimo pitanja i odgovore u onostranom, oniričkom, levitirajućem. Prebacuje težište na boju, na zvučnost i odjek boje koja je svakako došla iz njenog bića kao umetnika, kao žene, kao druga, kao osobe koja oseća, promišlja. Ne izmišlja, već zamišlja na platnima sve te prostorne relacije i konekcije, koje postaju bojena polja za nju, a magnetska za posmatrača. Pa želimo da osetimo ili čujemo boju, šta ima da nam kaže o umetnici, o njenim dilemama. Đurđa priča sa sobom, sa nama, koristeći likovne elemente vrlo redukovano, tek na samom kraju. Prethodno i prvo, ta komunikacija je u slojevima boje, koji se preklapaju i koje premazuje. Koliko slojeva boje toliko slojeva emocija i senzacija u jednom danu, koje se međusobno potiru, a svaki ton boje čuva pojedinačne iskre iz tog višebojnog spektra. Višeznačje boje je dozvolilo Đurđi da krene od dualnosti kao pojma, u likovnom, emotivnom, partnerskom, sopstvenom, o dualnosi kao sukobu, koji može ostvariti sklad i harmoniju.
“Analiza boje u slikama Ljubice Sokić se postavlja kao neka vrsta ključa za prihvatanje njenih poruka, a način nanošenja boje postaje isto toliko značajan kao i sama boja. Zbog toga se, konačno, u prozračnoj i ozarenoj atmosferi njenih slika, koje na izgled deluju tako jednostavno, mogu postepeno i uvek nanovo otkrivati dragoceni osećajni sadržaji.”( Aleksa Čelebonović, Ljubica Sokić)
Paleta boja je otplovila od zagasitih, stamenih, zemljanih, međutonova, i ispoljila se u vrlo intenzivnim, čistim, punim naboja, intenzivnim. Opet i pored tog vibrirajućeg momenta i zvonkog utiska o ženskom principu, pink, purpurnog, crvenog, ružičastog, stoji stameno i čvrsto na platnima, ta plava i modra,ljubičasta i jaka i muževna, a slobodna. Tako je kolorit uspeo da ispriča priču o polaritetu anime i animusa koja se može pomiriti i usaglasiti, neometano funkcionisati kao toplo-hladno, u odnosima boja i ljudi.
Prostori u kojima ljudi žive, nije od važnosti da li su spoljni ili unutranji, su bazični ili kompleksni, jer suštinski oni su odnosi koji nas određuju, oni imaju svoje boje, svoje tonove kojima ih čujemo. Uvek nešto govore i imaju da nam kažu. Sobama nije potrebna figura/figuracija kao ni Rotkovim nišama, jer fantastičnom veštinom građenja i osmišljavanja ovih kutaka oni slikaju portret svog kretora ili stanovnika, a to je jedna osoba i sve druge u njoj, gde se preliva eteričnost i kontemplativnost.
Umetnica nudi svoje intimne kružoke da nama i sebi pojasni svoj unutarnji svet i njegove stimulativne mehanizme. Uvodi nas u svoj dom emocija, senzacija, osećajnosti kako bi nam bilo lakše da doživimo i uživimo u njeno kao da je naše, da smo dobrodošli. Ako je apstrakcija slikarstvo u službi samog slikarstava, likovnosti i likovnih potencijala, onda je ovo slikarstvo intimističko, koje ne iziskuje figuru da ga osveži oplemeni, ispriča priču figure, već sve ono što je potisnuto ili istisnuto iz nje.
Nakon pomnog podslikavanja i islikavanja slike, Đurđa tačkanjem nanosi transparentan završni sloj. Nakon razigranih slojeva boje i promišljenih formi, ona pristupa repetitivnoj radnji koja njoj samoj daje smiraj, razrešenje, otkrovenje, a slici intenzivniju dinamiku i ritmiku. Kroz nijansiranje sopstvene sentimentalnost i likovne senzualnosti, a zatim i meditativnih ponavljanja, slikarstvo biva tkanje duhovnosti, emotivnosti i likovnosti.
Mira Vujović
Istoričar umetnosti
