Likovni umetnici predstavljeni na izložbi “Emocije i fantazmi” dele ekspresivan stil i izbor klasičnog medija, slike, kroz koji se izražavaju. Njihova ulja na platnu, bazirana na iskustvima neoekspresionizma iz ’80 godina XX veka, upućuju nas da istražimo emocije koje se javljaju kao posledica stvarnih doživljaja ili ličnih fantazija. Zajedničko za sve autore je iznošenje intimnih ispovesti i ogoljavanje ega na platnima.
Slike Bogdana Stefanovića velikih su dimenzija. Karakteriše ih kolorit sveden na nekoliko boja, jednostavna kompozicija, crtež nalik na dečiji ili crteže iz stripa. Na svojim kompozicijama Stefanović prikazuje najviše 3-4 figure ljudi, ali i mitološka bića, voće, povrće i predmete iz svakodnevnog života. Scene nagih muškaraca i žena u krevetu (remake istoimene skulpture Famous Kanye Westa koja je i sama remake slike Sleep američkog realiste Vincenta Desideria), muškarac i žena koji jašu bananu, jednorog sa ljubičastom grivom iz čijih usta izlazi duga, dve različite patike (opet inspirisane Kanye Westom, ovog puta njegovom Yezzy kolekcijom za Adidas) samo su neke od scena koje nam umetnik predočava. Na Stefanovićev stil vidljiv je uticaj estetike primitivne umetnosti, ali tu ima mnogo više pop arta kao i uticaja digitalnih aplikacija za crtanje. Ponegde su prisutni i elementi parodije kroz ismevanje savremenih “heroja”. Široka, prazna pozadina nosi tek nekoliko tačkica ili linija kojima umetnik definiše prostor i jednako je bitna za kompoziciju kao i same figuralne predstave.
U svaki od svojih radova Stefanović inkorporira predstave tri elementa: banane, suze i reč “ples”. Banana je jedan od glavnih, a ponekad i jedini akter i poprima karakteristike ljudskog bića; može biti nosilac naracije ili samo njen detalj – u svakom slučaju, uvek je prisutna u nekom od oblika. Predstava banane je predstava samog umetnika, jedan vid autoportreta, njegov alter ego. Banana, kao zamena za autoportret, upućuje na prisustvo umetnika (fizičko ili emotivno) u predstavljenom događaju.
I banana i svi glavni akteri imaju suzu na licu, koja takođe predstavlja simbolično obeležje. Po rečima samog umetnika, to je suza radosnica, simbol sreće i euforije zbog blizine drage osobe, ispunjenja sna, uživanja u situaciji.
Za reč “ples” koja se takođe pojavljuje ispisana na svim slikama, Stefanović kaže da ”predstavlja zasebnu ideologiju. “Ples” nastaje u trenutku. “Ples” je nešto što se mora osetiti, predstavlja sam stil života i stanje uma. U žargonskom kontekstu označava ono što je dobro, pozitivno, sreću. Služi kao sinonim za reči kao što su “super”ili “odlično”. Same slike sa sobom nose tu ideologiju i atmosferu”.
Stefanović smatra da je dosadno svemu pripisivati značenje jer se definicijom značenje ograničava. Uvek postoji način da se sve sagleda sa vedre strane, da se doživi, a ne da se o svemu filozofira, ukoliko za tim nema preke potrebe.
Kroz teme inspirisane današnjom kulturom, umetnik ambivalentnim emocijama opisuje savremeni život urbanog mladog čoveka. Kao pripadnik nove generacije, Stefanović bira ikonografske motive bazirane na vrednosnom sistemu mladih danas i na svojim slikama gradi prepoznatljivu atmosferu jednostavnosti i sreće koju predstavlja karakterističnim likovnim jezikom. Njegovi radovi direktno komuniciraju sa posmaračem, tim pre što je umetnik uvek prisutan na svojim kompozicijama ali indirektno, kroz svoj alter ego, čime svakom svom radu i bukvalno udara lični pečat.
Slike Tare Rodić proističu iz sveta unutrašnjih fantazama i opisuju imaginarne događaje, arhetipske priče i lične duboke nemire.
Prividno narativne kompozicije iskazuju subjektivno viđenje ličnog okruženja. Glavni ikonografski motivi na slikama su ljudske i životinjske figure i pojedini delovi tela (glave, ruke, stopala, oči). Lišen pikturalne idealizacije, stil naginje ka naivnoj umetnosti. Rodićeva figure tretira kao znak koji nagoveštava izmišljene priče, događaje, intimne doživljaje. Portreti poprimaju izgled unutrašnjeg lika (ili likova) umetnice. Kroz svoje pokrete i mimiku predočavaju nam njene unutarnje borbe i najdublje emocije.
Figure muškaraca, žena i dece na Tarinim kompozicijama nagoveštavaju međusobne odnose, ali ih ne otkrivaju do kraja. One doprinose izgradnji određene atmosfere na slici koja dalje posmatrača upućuje ka otkrivanju inicijalne emocije odgovorne za nastanak slike. Kompozicija Dinner in the Moonlight u mnogome podseća na Doručak na travi, ali je atmosfera koju oslikava potpuno različita. Noć, divljina, breze, muškarac i žena, nezapočet obrok, divlje životinje koje čekaju ostatke hrane, sve to upućuje na neizvesnost i teskobu iščekivanja. Iako su muškarac i žena već u nekom odnosu, oko njih je i dalje divljina. Rad Jammers predstavlja prikaz loše komunikacije, donošenja nepravične osude. Na zidu naslikano nebo sa pticama, kao privid prostora u zatvorenoj prostoriji, ukazuje na iluziju slobode dok se, u suštini, nalazimo u zatvoru, na suđenju. Na slici Podsvest i Ego prikazani su antipodi koji zajedno postoje u svakom od nas. Slika predočava odnos između različitih “ja” jedne ličnosti, Anime i Animusa, Ega i Ida.
Simboli na slikama pomažu umetnici pri opisivanju stanja duha, upotpunjuju i zaokružuju ideje. Oni su mostovi koji spajaju imaginativne unutrašnje zamisli sa spoljašnim realnim svetom. Simbolima Tara ne prikazuje arhetipske predstave, već ujedinjuje celokupnu ideju. Najčešći simbol na radovima je zmija, koja je ujedno i jedan od prvih simbola čovečanstva. Zmija može biti simbol plodnosti, besmrtnosti, obnavljanja, lečenja, ali i simbol neiskrenosti i zla. Na Tarinim radovima, zmija uglavnom označava znatiželju, naivnost i strah, dok ouroboros, zmija koja grize sopstveni rep, kao i simbol kruga, predočava celovitost, kraj kao novi početak, večnost.
Tara Rodić za svoje radove kaže: “Radovi su nastali iz potrebe za razumevanjem moje unutrašnje ličnosti. Kroz introspekciju ličnih emocija, od melanholije do stanja harmonije i sreće, spoznavala sam sebe. U tom začaranom krug emocija i fantazama pronalazila sam inspiraciju…Bavljenje svojim unutrašnjim ja i psihološkim portretom pomoglo mi je u spoznaji opšteg unutrašnjeg portreta čoveka….Groteskni portreti koji nastaju na platnu, u stvari su portreti mog unutrašnjeg bića. Oni su glavni akteri u intimnim ispovestima koje slikam. Te predstave proističu iz vrtloga najdubljih misli i osećanja... Portretima uglavnom prikazujem borbu između spoljašnjeg i unutrašnjeg ja. Prikazujem dvojnosti – svest i podsvest, muško i žensko, dobro i zlo, stvarnost i iluziju.”
Slike Tare Rodić predstavljaju duboko ličnu i ranjivo iskrenu ispovesti podstaknutu introspektivnom prirodom umetnice i nastaju kao emotivna reakcija na psihotično vreme i društvo u kome živimo.
Na slici Strah od uboda na kaktus Božidar Tabaković-Vlčev prikazao je izraz “sakriti se u mišiju rupu”. U okviru scene vidimo roze miša velikih dimenzija, sakrivenog u toplom skrovištu; desno od njega je kaktus, kome je miš okrenuo leđa. Kaktus nije svestan postojanja miša, dok je miš itekako svestan potencijalne opasnosti od uboda na kaktusove bodlje – zato se i nalazi na sigurnom, smiren i srećan. Iznad, na nebu, sijaju 3 Sunca i 6 Meseca – reč je o drugoj planeti, nekom drugom svetu, možda negde u kosmosu, možda u umetnikovoj mašti, svetu u kome vrebaju iste opasnosti kao i u našem, ali gde se sve uvek dobro završi.
Na svojim slikama Tabaković-Vlčev predstavlja fragmente snova i fantazija – bajkovite zemlje, raskošne biljke, čudesne životinje i čovekolika bića izranjaju iz njegovih radova. Težeći da odbaci tradicionalne standarde građenja kompozicije, Tabaković-Vlčev je na sigurnom putu osvajanja potpune slobode likovnog izraza.
Stil Božidara Tabakovića-Vlčeva karakterišu povratak na lično, podsvesno, ontološko i iskonsko. Slobodnim potezima četke i pastuoznim namazima zasićenih boja umetnik najčešće uobličava prirodu – dobroćudne životinje sa ljudskim izrazima lica, biljke i ljude. Radovi na prvi pogled deluju pomalo primitivno ili nedovršeno jer predstavljaju poluautomatske, spontane zapise. Umetnikov povratak na emocije koje smo imali kao deca, atmosferu bezbrižnosti, kao i skladne harmonije jarkih boja i jednostavni, upečatljivi oblici utiču na živost i direktnost njegovih radova. Primetan je uticaj primitivne umetnosti, crtanih filmova i ikonografije bajki. Sve slike sadrže i izvesnu dozu humora, na primer Prosidba između dva muškarca može se shvatiti dvojako, euforija od sreće ili užasnutost i beg. Prizori na slikama predstavljaju umetnikove podsvesne psihološke projekcije i upućuju na sanjarenja i maštanja, čime Božidar Tabaković–Vlčev zalazi u domen nadrealizma i slikarstva fantazije.
Naš mozak obradi izuzetno mnogo misli u jednom trenutku – većinu zanemari kao nevažne, ne dopuštajući im da stignu do svesti; baš na te misli i mentalne slike Božidar Tabaković-Vlčev obraća pažnju, izvlači ih iz mora informacija pre nego što budu odbačene na podsvesnom nivou i pretače ih u fizičke slike.
Izložbom Emocije i fantazmi galerija Lucida predstavlja tri mlada umetnika različitog senzibiliteta koji dele sklonost ka ekspresionističkom izrazu. Sam koncept ekspresionizma podrazumeva bukvalno izražavanje subjektivnih osećanja i misli bez obzira na spoljni svet. Umetnici se udaljavaju od konvencija realizma i naturalizma i nastoje da prenesu svoja unutrašnja iskustva i duboke lične vizije kroz distorziju naslikane forme. Tara Rodić kroz duboku introspekciju ispituje svoje emocije koje se kreću od melanholije preko harmonije do sreće; Bogdan Stefanović zaključuje da nije dobro previše razmišljati, već je bolje prihvati svet kakav jeste i to predočava kroz prikaz svojih emocija – sreće, ekstaze i frustracije; Božidar Tabaković-Vlčev okreće se ka svom unutašnjem svetu i podsvesti i uživa u novoj spoznaji života.
Pitanje koje izložba Emocije i fantazmi potencira je pitanje na koje još uvek nema definitivnog odgovora, a to je: Da li je ekspresionizam stvar trenda ili senzibiliteta?
