Tri primera savremenog grafičkog eksperimenta
Litografije Danje Tekić karakterišu velike, čiste geometrijske forme, precizne, jasne konture i široke površine boja, ponekad monotono išrafirane. Jednostavni oblici i linearni pristup naglašavaju dvodimenzionalnost kompozicije, provocirajući posmatrača na čisto vizuelno iskustvo. Danju Tekić zaokuplja ideja koju sa sobom nosi tautologija – Ludvig Vintgenštajn u Logičko-filozofskom traktatu kaže da “tautologija dopušta svako moguće stanje stvari; ona ne predstavlja sliku stvarnosti, već ostavlja stvarnosti čitav – beskonačan – logički prostor .” Istraživanje i prikaz ovog čitavog – beskonačnog – logičkog prostora predstavlja modus operandi umetnice. Danja Tekić kaže da njene grafike “treba doživeti kao likovne fragmente koji ne predstavljaju izraz slučaja ili subjektivnosti, već posmatraču ostavljaju čitav – beskonačan – logički prostor za otkrivanje subjektivnog poretka sveta. Čista, jednostavna likovna struktura može se shvatiti i kao univerzalni arhetipski simbol poretka sveta. “
Danjini radovi govore jezikom apstrakcije i predstavljaju autoreferentne forme, bez ikakvih nagoveštaja i aluzija na spoljašnji svet. Odstranjujući sve što je u radu suvišno, ona navodi posmatrača da pomeri svoju percepciju na viši nivo svesti. Kroz često poigravanje strukturom rešetke u konceptu svojih radova, predočava nam ideju promenljivosti. Radovi Danje Tekić preispituju tradicionalni princip predstavljanja i percepcije grafike kao medija, jer Danja ne eksperimentiše samo sa strukturom, već i sa načinom predstavljanja svojih grafika – neke otiskuje tradicionalno, na papiru, neke postavlja u light boxove, a neke štampa direktno na medijapanu od kojeg pravi jednostavne geometrijske trodimenzionalne oblike (u ovom slučaju kocke).
Struktura IV nastala je kao rezultat primene matematičkih, lingvističkih i semiotičkih principa; kompozicija se sastoji od dvadeset pet kocki (modula), dimenzija 30x30x30cm, napravljenih od medijapana. Na stranama kocki odštampani su različiti strukturalni elementi u tehnici sitoštampe (šest strana kocke – šest različitih struktura). Dimenzije kompozicije su promenljive i zavise od načina prostorne postavke modula. Niti jedna nastala forma ne predstavlja konačno ili ispravno vizuelno rešenje, jer nijedno rešenje nije tačnije od ostalih. Vizuelne informacije ostaju nepromenjene, menja se samo njihov međusobni odnos. Na taj način, svako nastalo kompoziciono rešenje predstavlja samo polazište za dalje kombinovanje predstavljenog vizuelnog sadržaja.
Specifičan objekat (kocka kao modul) gradi nespecifičnu, varijabilnu kompoziciju – grafika odštampane na stranama kocke nisu postavljene zasebno, već se smeštaju među druge grafičke otiske iz iste serije. Položaj kocke (modula) u okviru kompozicije i položaj strana kocke u smislu orijentcije kocke u prostoru može se menjati, što rezultira novim kompozicionim rešenjima koja nastaju kao rezultat poigravanja dečijim kockama za slaganje, s time što ovde nema unapred određenih slika koje treba uklopiti. Naglasak je na kombinatornom procesu i koncepciji (kocke se mogu rasporediti na 6×25! načina), a ne na završenom delu.
Danja kaže da se njena doktorska disertacija u pripremi Ars Combinatoria kao metod vizuelne spekulacije bavi istraživanjem granica grafičkih medija, aktuelizacijom teorija strukturalizma i poststrukturalizma kroz savremenu umetnost i metodologijom komponovanja otvorenog umetničkog dela.
Andro Banovac na svojim grafikama iz serije Veze (Bonds) predstavlja mrlje – misteriozne entitete zgusnutih ili grupisanih površina boje. Mrlje se ili “razvlače”, međusobno se udaljavaju, ali uvek ostaju spojene tankom vezom koja se može, ali ne mora, prekinuti, ili pružaju niti ka nečemu izvan kompozicije, što ne možemo videti, težeći da uspostave novi odnos, novu vezu.
Brižljivo osmišljena kompoziciona rešenja Banovčevih grafika u početnim radovima redukovana su na osnovne elemente, da bi ih umetnik kasnije prezasitio informacijama i slojevima iščitavanja. Sve grafike karakteriše dvodimenzionalna organizacija prostora. U početnim radovima iz ove serije, umetnik koristi samo jednu ploču i jednu grafičku tehniku, da bi kasnije kombinovao više ploča i različite tehnike za isti grafički list, što dovodi do različite slojevitosti strukture. Raniji radovi Andra Banovca jednostavniji su i formalno i u kompozicijski, umetnik svesno ide na redukciju, pozadina je jednostavna, čista. Na početku, umetniku bila je bitna kompoziciona ravnoteža, kasnije on menja koncept kompozicije i teži namernoj disharmoniji. Mrlje predstavljaju reminiscenciju organskog sveta, nastale su kao rezultat grafičkog eksperimenta kroz koji umetnik istražuje formalnu strukturu, ali i ono podsvesno u sebi. Istoričar umetnosti Marija Stipišić Vuković za grafike Andra Banovca kaže da “u isto vreme predstavljaju dela spontanog nadahnuća i majstorske igre, u kojima se svesno i podsvesno spajaju u harmoničnu celinu. „Veze“ su nastale preobražajem spoljašnjeg, vizuelnog i unutrašnjeg, emotivnog podsticaja u slobodnu apstraktnu i sugestivnu formu. Njegov umetnički izraz ide na metaforičko, simboličko, neiskazano, samo naznačeno.”
Radovi, nastali pod uticajem podsvesti, predstavljaju mikrokosmos, umetnikov lični mikrosvet. Boja na Banovčevim kompozicijama ima ulogu oslikavanja stanja duha (povezanost, usamljenost, gubitak, smrtnost, misterija života), dok apstraktnost prikaza usmerava posmatrača da zađe dublje u promišljanje nego kad bi posmatrao neki realistički prikaz. Umetnik kaže da naziv Veze ima dvojako značenje jer upućuje na formalne odnose unutar kompozicije, pitanje harmonije i ravnoteže, ali i potrebe za narušavanjem te ravnoteže. Veze predstavljaju povezanost duhovnog i materijalnog; one ukazuje na sociološke relacije, ali i na formalnu povezanost elemenata kompozicije. Kao metafora društva, grafike predstavljaju umetnikov socijalni milje, izolaciju ili povezanost.
Vizuelni geštalt koji nam predstavlja Andro Banovac povezuje forme u napetom iščekivanju i oslikava umetnikovu reakciju na svet i društvo u kome živimo.
Pejsaži Slavka Lukovića sastoje se od obojenih polja, linija i geometrijskih oblika kojima Luković dočarava svoju viziju ruralnih predela. Sa veoma malo referenci na tradicionalni pejsaž, umetnik predstavlja apstrahovane slike svog okruženja. Nebo predstavlja isprepletanim geometrijskim oblicima različitih nijansi plave boje, dok tlo definiše nekolicinom linija koje odvajaju zelene, žute i zemljane obojene površine. Pastelni kolorit i ravnomerna, ujednačena obojenost smiruju razigranost linija i oblika kompozicije i doprinose harmoničnosti vizuelne celine. Prisutna je tematska i poetska povezanost sa opusom Stojana Ćelića. Umetnik kaže da je njegov cilj ostvarivanje lične vizije modernog pejzaža. Duhoviti nazivi Lukovićevih grafika potiču iz starih izvornih narodnih pesama i iz opisa prirode naših pesničkih velikana – Jovana Dučića, Alekse Šantića i Jovana Jovanovića Zmaja.
Luković predstavlja pejsaže kroz kombinaciju obojenih polja i na taj način preispituju granice između figurativne i apstraktne umetnosti. Apstraktno slikarstvo potpuno transformiše definiciju načina na koji bi pejsaž trebalo da se predstavi, uzimajući ga samo kao polaznu tačku, odnosno povod, za stvaranje umetničkog dela. Kao i brojni savremeni umetnici, Luković ne prikazuje pejsaž kroz bukvalnu, mimetičku sličnost, već kroz asocijacije na njegove likovne elemente – oblike i boje, ali i kroz asocijacije na subjektivno iskustvo.
Lukovićevi asocijativni pejsaži predstavljaju umetnikov automatski asocijativni odgovor na prisutno čulno iskustvo. Asocijativni pejsaž predstavlja sve asocijacije sadržane u pamćenju koje utiču na način na koji osoba poima spoljašnju stvarnost. Asocijacija, kao psihološki proces stvaranja mentalnih veza između čula, osećaja, ideje ili sećanja u smislu sličnosti, suprotnosti i bliskosti, predstavlja poređenje pređašnjih iskustava i razmišljanja sa trenutnim čulnim iskustvom. Osoba prepoznaje i daje kontekst sadašnjosti kroz njeno poređenje sa već doživljenim, sa prošlošću. Nekog zemljoradnika planine i livade mogu asocirati na rad u polju, dok će gradskog čoveka pre asocirati na divan dan proveden u prirodi na pikniku ili na neprijatnost i bol zbog uboda insekta. Asocijacije svake osobe potpuno su individualne i nose pečat njenih prethodnih iskustava. Lukovićevi pejsaži su dečije razigrani, smireni i spokojni.
Lukovićeva ideja vodilja je da koncept pejsaža sadrži veliki broj intrigantnih perspektiva koje čekaju da budu istražene.
Sva tri umetnika predstavljena na izložbi Tri primera savremenog grafičkog eksperimenta odbacuju antropomorfne osnove tradicionalne umetnosti i teže da prikažu dualistički odnos između subjekta i objekta. Njihovi radovi prikazuju “prisustvo“ objekta i podržavaju apstraktnu ideju da umetnost treba da ima sopstvenu realnost, a ne da imitira pojavnost.
Ivona Fregl
