Tanja Nikolajević-Veselinov (Beograd, 1959) je slikarka koja se izražava u drevnim tehnikama uljanog slikarstva i akvarela, koje su srodne (i kod nas postoje slikari koji rade akvarelski razređenom uljanom bojom). U tom smislu tehnika akvarela je znatno uticala na njene slike sa gušćim nanosom boje, umesto višeslojnih renesansnih lazura ova umetnica ide u kontrasmeru, razređivanja boje, umekšavanja tvrde pojavnosti prizora i disolucije cele scene. Ona prirodu shvata filosofski, u duhu Heraklita, kao stalnu promenu, reku u koju se nikada ne može na isti način ući, jer jedino što je stalno i pouzdano jeste sama promena. Takav pristup slici idealno odgovara pejzažu koji je njena trajna orijentacija. Pojedini znalci tvrde (i nisu u tome usamljeni) da je na slici najteže predstaviti ljudsko telo, zbog anatomske složenosti, inkarnata i skraćenja, međutim, akt i ljudska figura se mogu prikazati po modelu. Đorđe Kadijević, poslednju veliki srpski likovni kritičar, jednom je primetio da je najteže na slici dočarati pejzaž. Na njemu se iz časa u čas sve menja, teško ga je kadrirati a ako neko kaže da su slikari pejzažisti vešto sa slike uklanjali ono što im smeta, izostavljajući pokoje drvo, most ili unoseći ljudsku figuru, isto se može primetiti i za slikare ljudske figure, Engr je ulepšavao svoje modele a Delakroa se služio fotografijom. U tom smislu slikarka Tanja ne traga za direktnim i preciznim opisom naslikanog, ona nije hiperrealista (za mnoge, pogotovo ruske majstore hiperrealizam je najvulgarniji vid umetnosti), već dopušta da je ponesu čari predela, osećanja posredno preuzeta iz prirode. Po tome nalikuje na i na dalekoistočne umetnike, koji ne samo da su od svih motiva najviše cenili pejzaž, već su najviše poštovali pejzažiste koji su kadri da na malom prostoru prikažu, kako oni to kažu „pejzaž od 10.000 milja”. Za orijentalce je vezuje i vazdušastost naslikanih scena, koju ne postiže samo sočnim slikanjem, površinom punom traga tečnosti, već formama i bojom koje dišu, nisu gusto zbijene i ne tumače pejzaž izravnim već posrednim opisom. Ova umetnica traga za atmosferom i psihologijom predela koji slika, za asocijativnim tonom slike, opštim tonom koji će gledaocu odmah sugerisati osećajnost naslikanog. Ona je pre imaginativac koji slika na osnovu utiska i mašte, koji tumači i prevrednuje pejzaž, nego slikar koji realistički oponaša stvarnost. Pejzaž je veoma stara pojavnost unutar korpusa zapadne i istočne umetnosti, u Evropi postoji od starogrčkog i rimskog slikarstva, odavno su u velikim umetničkim sredinama objavljene estetike pejzaža, međutim, Tanja Nikolajević-Veselinov uspeva da toj staroj formi udahne novi život. Ona u nju ulaže znatno znanje realističkog slikarstva koje redefiniše sa uticajima apstrakcije, slobodne forme ili ekspresionizma, što nije tako često viđeno i jeste originalno. Polazište je dakle uvek u preciznom i detaljno opserviranom a istočište u duboko proosećanom, doživljenom i slobodnom. Ona zna za empatiju (kako zapadnjaci definišu srpski pojam uosećavanje), za sliku kao izvor osećanja, slutnji i vizija. Njeni neklasični pejzaži predstavljaju umetnicu koja je kultivisana u tom smislu da kada slika ima u vidu celokupnu istoriju novije pejzažistike, nastojeći da zauzme stvaralački odnos prema nasleđu i dâ samosvojan, svoj doprinos tradicionalnoj tematici. Ona je slikarka koja podjednako uvažava stare i nove strategije osvajanja pejzažne slike, od akademskih znanja slikanja po planovima, slojevito i pomoću vazdušne perspektive do korišćenja iskustva curenja boje, tzv. drippinga iz repetoara Maksa Ernsta i Džeksona Poloka, tj. Njujorše škole apstraktnog ekspresionizma. Evo slikarke koja je uspela da reši enigmu starog i novog, to jest večno vrednog umetničkog.
Dejan Đorić
