Slikar Đorđe Lj. Savić je učinio nešto nemoguće, nikada viđeno u našoj umetnosti. Nije kao Tomašević, Vozarević, Svetozar Sveta Samurović i kasnije Zoran Grebenarović uveo vizantijsku estetiku u apstrakciju, što je donekle na drugi način činio i Milić od Mačve, spojivši velike kasnogotske Flamance sa ikonopisom. Slikajući crkvene ansamble Saviću se otvorio put, verovatno kao još jedno prizvanje i potvrda njegovog talenta ali na iracionalnim a ne samo pravoslavnim osnovama. Ne izneveravajući svete likove i ornat, uspeo je nemoguće – da slika izvorno „vizantijsku fantastiku”, kako Biljana Jotić definiše Medialu. Spojio je nespojivo, začudno i maštu koju crkveni oci nipodaštavaju kao prelest sa hristolikim likovima. Nije li ustalom cela hrišćanska povest, od žitijâ, slikâ i skulpturâ do same gotske arhitekture na izvestan način fantastična? Anđeli i demoni običnom čoveku deluju nadrealno, ali su zapravo samo deo druge, onostrane stvarnosti. Tako i Savićevo slikarstvo izgleda u odnosu na današnju otuđenu, racionalnu i hladnu tehnovarvarsku, digitalnu postavangardu elektronike i robotike. Uneo je pravoslavnim jezikom rečeno ličnosni momenat u savremenu fantastiku, toplo sunce Juga u trenutku kada toj vrsti slikarstva preti otuđenje i zamiranje u hiperrealizmu, ilustrativnosti i potkulturi. Mnogi su stanovi u Božjoj kući, pa tako ovaj slikar nalazi svoj put. Njegovo delo je odmah prepoznato od upućenih, pa je prošle godine dobio jednu od otkupnih nagrada na Bijenalu fantastike. Ovaj mladi lav srpskog fantastičnog slikarstva doživeo je bitnu izmenu, preumljenje, otvorio mu se put ka slici oneobičenog tipa, u koju je on dugo sumnjao, misleći da nešto pogrešno stvara, ali ga je javno prihvatanje razuverilo. I njega je, kako kaže, „ujela Medialina buba“, ali je odoleo, da skoro usamljeno u svojoj generaciji ne bude pod uticajem Dada Đurića, Vladimira Veličkovića i Ljube Popovića. Pronašao je samo svoj, lični put ka slici oneobičenog reda i druge vizije, prema drugačijem inkarnatu, naslikanoj kosi (reljefno), šarenom koloritu i deformacijama koje istočnopravoslavnu sliku uvode u fantastično, više na nivou atmosfere nego otvorenog formalnog rešenja. To što je on uradio nikada se nije dogodilo u istoriji naše umetnosti, prvi je a i verovatno i poslednji koji je spojio crkvenu umetnost sa fantastikom. Pošto mu u tom smislu nema ravna na domaćoj, pogledajmo kako stvari stoje sa svetskom scenom. Tamo ima takvih dosega. Rus koji živi u Beču Haralampi Orošakov spojio je istočnohrišćansku ikonografiju sa avangardnom umetnošću a o delovanju ruskih slikara koji stvaraju izmaštano na osnovu ikonopisa postoji jedna retka monografija. Jedan od njih je i Sergej Aparin, koji ovde živi, međutim, Rusi to izvode najviše pod uticajem svoje sjajne škole simbolizma. Duboko su zašli u ikonu grčki slikari Vasilis Katopodis i međunarodno poznati Stelios Faitakis, koji ma koliko slikajući na podobije ikone, svetu sliku koristi za postmoderne, apokaliptičke i aktuelne teme. Savić je i u odnosu na te velike umetnike originalan, ne liči ni na koga, pronašao je samo svoj put ka slici. Tek sa njim, kada je velika srpska reka likovnog iracionalizma počela naizgled da gubi snagu, ukazuje se koliko je naša umetnost živa, moćna i nepredvidiva, koliko može da se preporađa i iznenadi, koliko je blagotvorno ogrezla u čistu likovnost, za razliku od zapadne, sve više utonule u vizuelno, ilustrativno, besmisleno i podemonjeno.
Dejan Đorić
