SVETLOST KAO METAFORA AKCELERACIJE VREMENA U PEJZAŽIMA ANE MARKOVIĆ
Vreme ne postoji, ali nas požuruje
Žorž Bataj
U svetu čije se istorija dramatično ubrzala i u kome hiperinflacija ličnosti i zbivanja preti da dovede do fingiranog kraja povesti, do momenta na traci vremenitosti u kome istorija, zbog preobilja činjenica neće više moći da bude ispričana ( Borhes ) iako događaji, i dalje, silovitom brzinom smenjuju jedni druge, u svetu akceleracije vremena, slike Ane Marković nam poručuju da usporimo korak i oslušnemo sopstveni puls, negde daleko, na ničijoj zemlji, bezbedni od buke i besa savremenosti.
U nervoznoj hitnji do tog obećanog ostrva tišine, protagonisti slika ove umetnice, medjutim, gube svaku oznaku vremenitosti; njihova lica postaju amorfne maske “ bez čela i imena “, a konture i putokazi njihovih figura nisu više fotorealistički jasni; ove figure se svojim vodenkastim i rasplinutim konturama stapaju sa pozadinom slike ,pa se posmatraču čini da tepere, kao ispod površine vode. U nesputanom telesnom pokretu, one se zapravo odriču svoje telesnosti i posmatrač pred sobom vidi figuru koja je pre otpočinjana pokreta bila fotorealistična predstava čoveka, bicikla, drvoreda, trga opasanog zgradama, a sada, dok pokret traje, ona je tek replika ovih der Bilder u carstvu senki, zrak svetlosti u svetu platonovskih koncepata.
Na platnu Slika sa putovanja, snop svetlosti preseca sliku na pola i kao da premerava razdaljinu izmedju neba i zemlje, sveta trajanja i sveta ideja, vrha i dna ovog pejzaža, sugerišući nam da je brzina ovog putovanja nemerljiva i neumoljiva i da se čitav pejzaž pokorno povinuje toj hitnji, te postaje tek koordinatni sistem promenljivih u kome je jedina datost brzina.
Modro, grundevalovsko, kamerno nebo, na ovoj slici, predstavlja protivtežu lirskom zamahu svetlonosnog kretanja i pokušava da umeri brzinu, da ustavi i okameni pejzaž.
Istu funkciju ima i tama drvoreda na slici Biciklista, ulje na platnu, kao i tamne nijanse odeće čoveka na biciklu. .
Hladne, svečane, kamerne boje prisutne su na gotovo svakom platnu ove umetnice; njima se suzbija lirski zanos i polet kretanja, opominje se posmatrač da kretanje, ipak, nije večno, da igra ima svoj početak i kraj. Nežni, beličastoroze nanosi na slici Karlsplatz 1 čine i da slika pred očima posmatrača zatreperi još snažnije nego na slike na ostalim platnima iz ove serije, a prizor Karlsplatza posmatraču se čini udaljenim , kao da titra ispod nanosa leda ili iza zamrznutog prozorskog okna.
Svetlost je na platnu Karlsplatz 1 sabrana u masivan, prodoran zrak, koji proseca prozračnost i trepetljivost ovog pejzaža, baš kao što to čini svetlosni zrak na platnu Slika sa putovanja. Na ovim platnima, dakle, brzina, budući predstavljena svetlonosnim zracima, precizno je skicirana te zrak predstavlja svojevrsnu metasliku u odnosu na ostatak slike, autopoetsku sliku kojom sama umetnica, na jedan plastičan način, objašnjava kretanje pejzaža što je rasparan svetlosnim zrakom.
(Na ostalim platnima, pak, svetlosni zrak je disperzovan na brojne lampione, rasute po površini slike i uklinjene u njeno tkivo. Svetlost je, naročito u pejzažima u užem smislu ( Pejzaži u pokretu III, IV, VI ), opominjuće sveprisutna; slike su, pomalo pointilistički, načičkane lampionima, ili je slika premrežena gustim lentama svetlosti, nalik na rasparanu kožu ili mrežu ukrštenih reči. Brzina je na ovim pejzažima, dakle, pomalo umerena, kretanje pejzaža je donekle prigušeno i ustavljeno. )
Pejzaži na platnima Ane Marković , dakle, oneobičeni su kretanjem; posmatrač ne vidi bezbroj brzih, eksplozivnih pokreta, baš kao što ih ne vidi na digitalnim fotografijama visoke rezolucije; ti su pokreti zamaskirani brzinom kretanja, hitnjom, pa oko nije u stanju da razluči granicu izmedju , dva pomeranja , niti da jasno opazi konture protagonista ovog kretanja. Nakon što je Landschaftbild umetnut u akcelerator, on, u očima posmatrača, prestaje da bude realistični pejzaž i postaje remininsecija sebe samog, replika na celuloidnoj traci, na kojoj svaki foton, svaka čestica, čuva, u tragovima, sećanje na celinu, na ono što je slika bila, u poziciji nekretanja. Pre ubrzanja, ona je nalik na postojan mozaik, a nakon što je bespovratno ubrzana, na bezbroj komadića stakla, koji se, stalnom kretanju, ponovo stapaju u jednu sliku, amorfnu i ezoterično nejasniju od one prethodne.
Bezbroj mikropokreta, dakle, amalgamom munjevite brzine srasta u jedan pokret; krhotine od stakla ponovo tvore mozaik. Pejzaži u pokretu su zapravo- jedan pejzaž. Slike sa putovanja su jedna slika. Onako kako se Džojs, nakon uliksovskih traženja, vratio realizmu, priznajući sebi da je Fineganovim bdenjima njegov jezički eksperiment, budući doveden do paroksizma, završen, jer je krug opisan, tako su i ovi Pejzaži, nakon što je kretanje dovedeno do paroksizma, formirali postojanu i kompaktnu celinu, svojevsni no man s land , ostrvo tišine na kome možemo, napokon, nakon dugog putovanja, da oslušnemo sopstveno bilo, promislimo sopstveno kretanje , te da usporimo korak i umerimo koračanje.
Marko Paić
