Otvaranje samostalne izložbe Nenada Burnića „Sve volim i sve izbegavam“

with Нема коментара

U okviru svoje izložbe Sve volim i sve izbegavam Nenad Burnić izlaže deset skulptoralnih formi malih dimenzija ali jakih poruka, nastalih u proteklih petnaest godina.

Nenad Burnić opredmećuje svoje misli i spoznaje u vezi sa paradoksalnim fenomenima sveta koji nas okružuje, ironično preoblikujući  predmete iz svakodnevnog života čije je uporište u pop kulturi i time stvara nove relacije i neočekivane obrte u iščitavanju njegovog umetničkog dela. Izložen ponekad traumatičnim, ponekad komičnim dimenzijama današnjeg sveta, umetnik predstavlja fenomene iz svakodnevnog života na ironičan, sarkastičan ili ciničan način, terajući nas da podesimo percepciju na neku drugu frekvenciju, izoštrimo svoju spoznaju i pogledamo današnji svet iz nekog drugog ugla, uočavajući paradokse, gluposti i tzv. “istine“ koje nas okružuju, ali u kojima i sami ponekad učestvujemo.

Formalno gledano, Burnićeve skulpture karakteriše ponavljanje obrazaca stvorenih od modula koji je drugačiji za svako delo – plastične dojke, sijalice, eksera, slona, pilule, kapice pečurke, kablovskog  džeka, a ponekad modul predstavlja kombinaciju dve forme (šprica i lutke ili bubamare i dateline sa četiri lista). Umetnik raspoređuje ove obrasce u skladu sa osnovnim oblikom skulpture (Bela kuga, Budimo zahvalni crvima i zaboravu), dok ponekad i sâmo ponavljanje obrazaca predstavlja ukupni volumen skulpture (Kada pomislim na tvoju tek rođenu decu… i Sve je povezano). Povezivanjem (ponekad bukvalnim) prvobitne namene i naziva modula (ili aluzija na iste) sa formom i načinom umetničke prezentacije ideje kroz skulpturu, umetnik od svake skulpture stvara jednu malu zagonetku, rebus koji treba rešiti. Na formalna obeležja Burnićeve estetike vidljiv je uticaj nadrealizma ali, potpuno suprotno nadrealističkom insistiranju na principima nesvesnog i podsvesti, Burnić koristi promišljeni, intelektualni pristup prilikom stvaranja umetničkog dela.

Kada jednom završi svoj rad, umetnik postaje voajer – on posmatra, ali više direktno ne učestvuje u daljem životu svog umetničkog dela. Njegove radove ne karakteriše angažovani, već samo kritički pristup.  Ukoliko umetnost posmatramo kao ogledalo dominantne kulture (kulture koja je najrasprostranjenija i najuticajnija u okviru jedne društvene grupacije u kojoj je prisutno više kulturnih modela), Burnićeve skulpture predstavljaju parodiju na tu kulturu. Njegova britka ironija ponegde prelazi u sarkazam, i u samom umetničkom delu, ali i u nazivu dela.

Burnićevi radovi mogu se višeslojno iščitavati, jer u njima umetnik kombinuje pop kulturu, burlesku i ready-made objekte sa mislima Frojda (Freud), Vilhelma Rajha (Wilhelm Reich) i estetikom nadrealizma na sebi svojstven, emotivno distanciran način. On izvrgava ruglu današnji svet i neke od njegovih fenomena, nekad šaljivo, nekad bolno.

U svom delu Kritika ciničnog uma, Peter Sloterdijk  kaže „Otkako filozofija može još samo dvolično živeti ono što govori, drskost je govoriti ono što se živi. U kulturi, u kojoj su očvrsnuli idealizmi učinili laž načinom života, proces istine zavisi od toga hoće li se naći ljudi koji su dovoljno agresivni i slobodni (“besramni”) da govore istinu…”

Kao i svi umetnici, Burnić preispituje stereotipe, suprotstavlja “istinitost inicijalnog iščitavanja” razotkrivanju stvarnosti kroz okvir vizuelne predstave.

U okviru izlaganja Kritike prirodnog  privida, Sloterdijk kaže: “Ljudska svest na svakom koraku biva pozivana da se vara i zadovolji pukim prividom… Kada bi stvari uopšte bile ono što na njima odmah naziremo, tada bi svako istraživanje i nauka morali biti suvišni. Ne bi bilo ničega za traženje, pretraživanje, pokušavanje. No, nauka i prosvetiteljstvo imaju detektivski odnos prema realnosti… Čovek nikada nije u “središtu svoga bića”, on stoji pokraj sebe samog”…  Skoro da možemo osetiti prisustvo umetnika pored svakog od njegovih, ovde izloženih, radova i verovatno nećemo pogrešiti ako nam se učini da se cinično smeška.

Burnić smatra da se suština našeg života ogleda u tome da svako sam u svojoj stvarnosti bude izvrstan. Ukazujući na promene u društvu i duhovnost kroz umetnost, on kaže da daje najbolje od sebe i u da u tome beskrajno uživa.

Sigurna u znanje, ideološka kritika deluje kroz razotkrivanje grešaka koje treba ispraviti. Ipak, Burnić je skeptičan u odnosu na tzv. “istine”. Sam kaže da ne želi da otkriva, pokazuje niti da upućuje na bilo šta što se može svrstati u kategoriju “istine“, iz prostog razloga što istinu ne zna. Ovo je samo njegov način da spozna istinu i da kroz tu spoznaju menja sebe i svoj svet. A šta ćemo mi uraditi, isključivo je na nama.

Ivona Fregl