Otvaranje samostalne izložbe Igora Antića – Ugaone garniture

with Нема коментара

Igor Antić – Ugaone garniture

Igor Antić diplomirao je slikarstvo na novosadskoj Akademiji likovnih umetnosti, zatim odlazi u Pariz gde nastavlja svoje usavršavanje kod Vladimira Veličkovića na École nationale supérieure des beaux-arts, a zatim kod Pontusa Hultena na Institute des Hautes Études en Arts Plastiques. Veliki uticaj na njega izvršila je i misao Daniela Burena, pionira in situ instalacija, koga takođe sreće u Parizu.

Antić ubrzo uviđa da umetničko delo gubi svoju autonomiju u trenutku kada se iz ateljea premesti u neki drugi prostor. Prilikom jedne grupne izložbe, Antićev rad postavljen je u prostor pored radijatora i aparata za gašenje požara, te Antić dobija ideju da i ta dva “nametnuta” predmeta, na neki način, inkorporira u postavku svog rada. Zaključuje da, kao što umetničko delo utiče na prostor u kome se nalazi, i sam prostor “modifikuje” i “prilagođava” umetničko delosvojim karakteristikama, ističući, ublažavajući ili naprosto izmenjujući njegov originalan kontekst.

Početkom ’90 godina XX veka, pod uticajem Danijela Burena, Antić se okreće radu in situ – umetničkim delima stvorenim za određeni prostor. Termin “in situ” odnosi se i na lokaciju i na situaciju. Igor Antić svojim in situ instalacijama ističe problematiku prostora i situacije, naglašavajući kontekst samog mesta i specifične situacije u kojima rad izvodi, postavlja i prezentuje. Za Igora Antića prostor predstavlja polazište svega – od umetnikovog doživljaja prostora zavise ideja, materijal, struktura, forma, postavka i kontekst; sam prostor sa svojim fizičkim karakteristikama, svrhom postojanja i svojim specifičnostima postaje neraskidivi deo umetničke instalacije. U svom radu Igor Antić eksperimentiše odnosima prostora, njegove istorije, funkcije i sudbine sa jedne i umetničkog dela sa druge strane. Sam Antić kaže da u njegovom poslu nikada nije reč o istini, već da on daje ljudima jednu transformisanu, delimičnu sliku onoga što ljudi nazivaju istinom.

Igor Antić ideje dobija brzo – spaja činjenice na možda paradoksalan način koji je za njega interesantan i samim tim ima smisla, tako da kroz vizuelno predstavljanje izoštrava problem do krajnjih granica. Njegovi radovi istražuju različite slojeve iščitavanja konteksta i pružaju novo razumevanje mesta i situacije postavke umetničkog dela.

Antić drži pod kontrolom sve etape svog rada, od izrade do postavke koja predstavlja neraskidivi deo umetničkog dela. On stvara umetnička dela, ali ta dela sama po sebi nikad nisu njegov cilj, već pokreću lavinu pitanja u vezi sa uslovima njihovog nastanka i prezentacije. Antić preokreće sve i sve stavlja pod znak pitanja, stvarajući, kako on sam definiše, “splet kontradikcija”. Po njemu “harmonija i konsenzus ne donose ništa kreativno, ali tenzija i provokacija mogu dovesti do zanimljivih rezultata”. On insistira na činjenici da se ne bavi političkim aktivizmom, već da istražuje umetničke principe u okvirima dekadentnog sveta u kome živimo.

Ugaone garniture Igora Antića ukazuju na situaciju u kojoj se naša kultura i umetnost nalaze već duži vremenski period i izoštravaju socijalni, kulturni i ekonomski kontekst u kome nastaje umetnička produkcija ovde i sad, kroz povratnu spregu, tj. percepciju umetničkog dela od strane društva. Postavka se sastoji od trinaest radova izvedenih na licu mesta, u galeriji Lucida, tokom proteklih petnaest dana. Osnovni modul svih radova je drvena kocka. Igor Antić započinje rad na projektu samim ulaskom u prostor. Radi potpuno predan, skoro fanatično zaokupljen i najmanjim detaljem, bez odmora, fokusiran i ozbiljan. Drvene module, kao dečije lego kocke spaja, lepi, steže, fiksira selotejpom i oblikuje prostorne strukture čiji oblici akcentuju mesto uglova koje zauzimaju u prostoru, ali i prazninu prostora između njih. Kroz dinamičan kontrast punog i praznog, forme i sadržaja koji se odnosi na relacije unutar samih radova, ali i na odnos radova i prostora galerije, Antić stvara napetu igru iznenađujuće velikih površina praznog prostora i dinamičnih formi, u kojima je praznina jednako bitna kao i ispunjeni delovi koji je definišu. Slova otiskuje crvenom bojom, pečatima, ispisivajući šale i viceve na odabranim segmentima površine radova, zatim lakira skulpture, vizuelno ih povezujući sa parketom galerije. Antić koristi reči u okviru umetničkog dela da konkretno, ali ne i direktno, ukaže na problem koji je u današnjem društvu evidentno prisutan. Vicevima, kao neočekivano lakom, čak prozaičnom formom uključivanja teksta u umetničko delo, na sebi svojstven, duhovit ali i ciničan, način ukazuje na činjenicu da se u našoj sadašnjoj situaciji kritika mora iskazati prikriveno i uvijeno, da bi uopšte dobila priliku da bude obznanjena. Vic ispisan kao tekst, kao titl bez tona, oslobođen svake mimike i dramskog izraza, postaje nemi svedok koji nas podseća na urgentno stanje u kulturi i umetnosti. Ne možemo da se ne zapitamo da li se i sam odnos društva prema kulturi svodi na vic?

“Orman u sobi je obično postavljen u ugao, da ne bi zagradio prolaz ili zakloniosvetlo” – zapisao je umetnik u okviru jedne svoje beleške krajem studija. Ova konstatacija bila je iznesena u vezi sa položajem predmeta, nameštaja ali i slika i skulptura, na nekom mestu, kao i sa činjenicom da umetničko delo gubi svoju autonomiju kad napusti atelje, ali se danas, u relaciji sa aktuelnom izložbom Igora Antića, može iščitatavati na drugačije načine. Da li je i sama umetnost danas gurnuta u zapećak, saterana u ćošak, smeštena negde “da ne smeta”, da ne ometa “stvarni život”, da li je, zanemarena i zaboravljena, ostavljena da postoji samo sebe radi, pošto se sistematski zanemaruje postojanje onih kojima je i dalje potrebna? Da li umetničko delo ima isti tretman kao i nameštaji, ako je tako, koja je vrednost umetničkog dela u današnje vreme? Da li uopšte možemo govoriti o umetničkoj vrednosti ili je ostala samo ona materijalna? Iz nekog drugog ugla posmatranja, uočavamo da skoro svako od nas u stanu ima ugaonu garnituru, zašto ne bi svako imao potrebu da ima i umetničko delo? Kada je umetnost prestala da bude opšta ljudska kulturna potreba i da li bi uopšte to i trebalo da bude? Da li je reč o nedostatku potrebe ili nedostatku materijalnih sredstava, ukusa ili nečeg trećeg?
Da li umetnost danas, kao ugaona garnitura, treba da bude nešto udobno, inače ako “žulja” treba je odbaciti i zameniti? Ugaonim garniturama Igor Antić nastavlja svoje preispitivanje pojma “vrednosti” – smatra da je njegov zadatak da pronađe formu koja neće moći da potpadne ni pod kakve vrednosne kriterijume. On nas upućuje da uočimo nesiguran status i efemerni karakter umetničkog dela u današnjem društvu. Ove osobine nisu karakteristike same umetnosti, one više govore o teškoćama publike kojoj je ta umetnost namenjena, a koja se svakodnevno suočava sa socio-ekonomskom nesigurnošću koju nam je doneo neo-liberalni kapitalizam u kome sredstva za egzistenciju više nikome nisu zagarantovana. Danas svi živimo u društvu rizika u kome stalna nesigurnost predstavlja jedinu konstantu. U takvim uslovima, Igor Antić predstavlja svoje umetničko delo u prisutnim, realnim uslovima i situaciji u kojoj ljudi dolaze u kontakt sa umetnošću; Thomas Hirschhorn je primetio da umetnik, da bi ovo uspešno ostvario, mora da bude svestan te situacije, ali i spreman da rizikuje kroz suočavanje sebe i svih nas sa realnošću, ulažući samog sebe kao zalog. Stanje konstantne nesigurnosti na svetskom nivou veštački su konstruisali ljudi u čijim je rukama ekonomska moć, stvorivši tako situaciju da od njihove naklonosti i usluga svi mi, bili umetnici ili ne-umetnici, zavisimo.

Antić ne govori u naše ime, već nam na novi način, izbacivanjem na površinu činjenica koje se godinama namerno zanemaruju i talože, prikazuje našu realnost kritički, iz jednog drugog ugla, inicirajući dijalog posmatrača sa umetničkim delom, ali i sa samim sobom. Vicevi kroz šalu, jednostavno ali zavijeno, oslikavaju nasu sadašnjost i urgentno stanje u umetnosti i kulturi.
Igor Antić konstantno eksperimentiše u okviru svog umetničkog stvaralaštva. Za njega umetnost predstavlja stalno istraživanje i suočavanje sa stvarnošću. Njegova izložba Ugaone garniture ne postavlja pitanja, već samo konstatuje stanje stvari, ali nagoni nas da se zapitamo – šta je zapravo smisao umetnosti u današnje vreme?

Ivona Fregl