Otvaranje izložbe Zdravka Joksimovića „Lečenje umetnošću“

with Нема коментара

Lečenje umetnošću

U okviru izložbe „Lečenje umetnošću“ u galeriji Lucida, Zdravko Joksimović predstavlja izbor svojih novih i već postojećih radova u novom, njemu svojstvenom ironično-poetičnom kontekstu. Naziv izložbe govori da je umetnost lek, ali i da nam je svima potrebna jedna jaka terapija umetnošću, kako bi započeli proces sopstvenog isceljenja. Ideja da se umetnost može shvatiti i kao lek potiče od Joksimovićevog rada Lečenje umetnošću iz 2014. godine koji, po rečima autora, predstavlja blagu ironiju na paralelno strukturiranu radnju knjige Irvina Jaloma Lečenje Šopenhauerom;  na ovoj istoimenoj izložbi ta ideja, kao i uvek prisutni humor u nazivima, predstavljaju zajednički imenitelj svih radova.

Pod okriljem ove ideje, umetnik izlaže skulpture, asamblaže i crteže, predočavajući nam jedan drugačiji, alternativniji pogled na svet koji predstavlja kritičku refleksiju društva, ali se i poigrava našim poimanjem sveta koji nas okružuje.

Uz crteže, Zdravko Joksimović svoje skulpture i asamblaže takođe predstavlja na zidovima galerije. Veliki drveni panel obojen pastelno plavom bojom nosač je vihora od kože u pokretu u radu Nije važna boja kože, skulptura Ležeći akt predstavlja izolovan stilizovan ženski polni organ i deo zadnjice viđene iz ležeće perspektive, plastično artikulisan od crvotočnog drvenog uzglavlja starinskog kreveta,  1000 puta zato nam prikazuje izdignut segment stilizovane metalne kičme na drvenoj podlozi tela violončela roze boje, dok su Lečenje umetnošću, Puno zdravlja i Posavetujete se sa farmaceutom blow-up prikazi dozera za lekove koji oblikom podsećaju i na bombonjere od naizgled mekog olova, ispunjene ostacima folije originalnog pakovanja lekova, novogodišnjim ukrasnim kuglicama ili plastičnim perlicama koje predstavljaju bombone-lekove. Gde su naočare? opredmećuje ideju predstavljanja unutrašnjosti ploda jabuke, viđenog okom umetnika u futroli za naočare sa semenkama.

Od crteža, umetnikov izbor čine tri studije izloženih radova i dve varijacije Terena za hokej nastale pre tridesetak godina, koje se nadovezuju na gore pomenute radove i formalno, svojim kružnim elementima i isticanjem različitih debljina i pravcem pružanja linije kao osnovnog izražajnog sredstva, ali i idejno, te su u ovoj izložbi našle svoj novi kontekst, novi život.

Sve radove Zdravko Joksimović dovodi do elegancije piktoralne svedenosti znaka.

 

Sakupljanje – kombinatorika – rekontekstualizacija

Zdravko Joksimović pasionirani je sakupljač raznorodnih predmeta – neke pronalazi na đubrištu, zanemarene i odbačene, druge prepoznaje i kupuje na neočekivanim mestima; sve ono što mu privuče pažnju svojom likovnošću, ali i funkcijom i primarnim značenjem, postaje deo njegove zbirke zanimljivih formi, boja i mogućih značenjskih aluzija i metafora koje fizički smešta i skladišti u prostor, ali ih takođe pohranjuje i u dubine svog uma, odakle umeju nenadano da isplivaju podstaknute nekim vizuelnim okidačem, kad se ukaže ideja za njihovu rekontekstualizaciju i prilika za ponovnu upotrebu.

Njegova umetnička kreativnost u prepoznavanju predmeta prepušta se iznenadnim uvidima i intuitivnom. Umetnik smatra da „svaki deo u celinu unosi svoje formalne i konceptualne osobine: oblik, boju, meru, funkciju, neku priču, svoju istoriju.” U okviru umetničkog dela, ovi predmeti i njihovi delovi menjaju svoju “ličnu kartu”, dobijaju nov identitet i drugačija, neočekivana značenja. Joksimović kaže da “svaki deo ima važnu konstitutivnu ulogu – njihov snažan vizuelni identitet utiče na formalno rešenje skulpture; sve mora doći u jedinstvo, jer se iskaz bez tog jedinstva ne može saopštiti publici”.

Zdravko Joksimović koristi utilitarne predmete koje umetničkim intervencijama prilagođava jedne drugima, kao i samostalno izvedenim delovima asamblaža; kombinujući ih, on artikuliše čvrsto povezanu kompozicionu celinu koji karakteriše jedinstvena, prepoznatljiva estetika. “Asamblaži savršeno odgovaraju mojoj potrebi da kombinujem, menjam i prepravljam, dodajem i oduzimam, da odvajam delove od celine, da ih premeštam na neko drugo mesto,” kaže umetnik.

Zdravko Joksimović zadovoljstvo pronalazi u kombinatorici i rekontekstualizaciji, zabavlja se slagajući delove rada kao da sam sa sobom igra Master Mind, ali i njegova perfekcionistička strana mora biti zadovoljena, tako da je rad završen tek kad sve konstitutivne elemente ukombinuje na način da izgleda kao da je to oduvek bilo njihovo prirodno stanje postojanja.

 

Poštovanje prirode materijala

Zdravko Joksimović razume, prihvata i tretira materijal kao “živu stvar”. Za ovog umetnika i materijal, pored forme i prostora, predstavlja jedan od osnovnih elemenata skulpture; njegov izbor otkriva mnogo o umetnikovim namerama u vezi sa koncepcijom umetničkog dela, ali i sa njegovom percepcijom od strane publike.  Materijal je medij preko koga se prenose ideje, bilo da da ima dominantno reprezentativnu ulogu ili da publici prenosi isključivo sopstveni kvalitet. Za Joksimovića, materijal može biti i osnovni pokretač ideje nastanka određenog rada. Bilo da smo publika ili autor, materijal otkriva način na koji ga mi vidimo, ali i šta otkrivajući u njemu prepoznajemo u nama, smatra umetnik.

Različiti materijali otvaraju široki dijapazon mogućnosti istraživanja forme i predočavanja neočekivanih kvaliteta: u umetnikovim radovima olovo je tanko i ranjivo kao koža, koža deluje laka, kao pero na vetru, a uzvišene ideje o terapiji umetnošću predstavlja jeftinim plastičnim perlicama i novogodišnjim ukrasima. Materijal uvek predstavlja u pažljivo osmišljenoj i brižljivo obrađenoj formi. Zdravko Joksimović se poigrava uvreženim percepcijama, mišljenjima i stavovima u vezi sa svim što čini njegove radove. Zato u čvrstu likovnu celinu kombinuje na prvi pogled nespojive materijale, odnosno, kako sam kaže, “namerno koristim najsofisticiraniji materijal sa trešom”.

U većini radova Joksimović preispituje i njihove pikturalne vrednosti. Boja je izrazito važan element vizuelne strukture njegovih kompozicija, čak podjednako važna kao material i forma.Već postojeću boju predmeta ili dela predmeta koji inkorporira u svoj rad umetnik koristi kao organski kvalitet površine i dopušta joj da utiče na konačan ishod rada.

 

Nazivi – ironično razmišljanje naglas

Zdravko Joksimović posmatra nazive radova kao njihovo ime i prezime. Kaže da neki radovi, bez svojih karakterističnih naziva, ne bi bili to što jesu. Smatra da davanje naziva radovima ima sve karakteristike stvaralaštva. Imenovanjem radova, Zdravko Joksimović dodaje onaj završni, poetični element svojim kompozicijama, zaokružujući ih u čvrstu celinu. Nazivi predstavljaju umetnikovo razmišljanje naglas o ideji i nameri umetničkog dela, ali i o nedoumicama koje nije uspeo do kraja da reši.

Nazivi nam eksplicitno otkrivaju humor, ironiju i cinizam koje treba i formalno da otkrijemo u njegovim radovima, a koji su jedno od osobenih obeležja umeničkog opusa Zdravka Joksimovića. Od humora i poezije ne odustaje, jer, kako kaže, oni su “deo moje prirode i način na koji se, prvo, šalim sa sobom, a potom i pokušavam da svet i ovu stvarnost učinim snošljivijim”.

 

Rad, rad i samo zabava

Zdravko Joksimović stvara svoje radove veoma pažljivo, strpljivo i obraća pažnju na svaki detalj. Dečja ljubopitljivost, znatiželja i sposobnost da se u pojavnosti predmeta prepozna i otkrije deo vizuelnog identiteta nečeg sasvim drugačijeg, vodi umetnika do vrhunskih dometa umetnosti. Njegov perfekcionistički um ne da mu mira sve dok nova kompozicija ne postane apsolutno samodovoljna, do savršenstva pikturalno uobličena vizuelna celina i dok njegova ironičnost ne iznađe pravu meru između previše očiglednog i nedovoljno jasnog.

Joksimović ne ide na sigurno, vec rizikuje, ali veoma smisleno, promišljeno i maštovito, birajući oblike i materijale (u čijoj je obradi pravi virtouz) kako bi zabavio svoju znatiželju ali i angažovao publiku u odgonetanju ovih vizuelnih zagonetki. “Verujem da je podjednako važno šta i kako se nešto radi”, kaže umetnik.

Zdravko Joksimović je u večitoj potrazi za fenomenom lepote. Iako zaključuje da estetika danas više nije u modi, smatra da ljudska priroda i dalje teži da posmatra skladne, lepe oblike, koji zbog svoje likovnosti deluju prijemčivo.  Zaključuje da će potreba za lepotom, kao jednom od univerzalnih filozofskih kategorija, uvek postojati, te da u umetnosti treba težiti visokim estetskim dometima, a ne bežati od njih.

 

Značenje – ima li smisla tražiti ga?

Radovi Zdravka Joksimovića nisu priče po sebi – oni su glavni junaci priča, a priče su oko njih, satkane od onog, na prvi pogled nevidljivog, što treba uočiti, prepoznati, sagledati i dokučiti. U formiranju i iščitavanju ovih priča učestvuju podjednako leva i desna hemisfera, logika i intuicija. Ambivalentena tumačenja podstiče i nesvakidašnji, na prvi pogled nelogičan odnos forme i sadržaja njegovih radova, mada u tim tumačenjima autor ne ostavlja mesta ni za kakvu proizvoljnost. Kao ni u životu, smisao umetničkog dela nikad nije ono što nam se na prvi pogled učini da jeste, niti rad ima samo jedno značenje. “Nema previše mistifikacije, to što je pred vama, to su znaci koje odgonetamo svakodnevno i vrlo lako iščitavamo”, smatra Joksimović.

U svojim radovima umetnik često koristi metafore i metonimije, retoričke stilske figure koje mu, kako sam objašnjava, pomažu da organizuje svoje misli i osećanja na način da prevaziđe ono lično. “Moje skulpture su svesne semantičkog potencijala stvari”, kaže umetnik. “Semantički definisani predmeti u okviru skulpture grade komplikovan odnos – oni u nju unose sve ono što jesu, znaju i umeju da budu, ali i ono što nisu, ili nisu ni znali da jesu. Skulptura otkriva njihovu drugu prirodu, njihovo drugo ja”.

Manipulišući ustaljenim poimanjem stvari i društvenim stereotipima, umetnik se zabavlja unoseći pometnju u percepciju publike i nagoni je na razmišljanje.

 

Završna razmatranja

Svojom umetnošću, Zdravko Joksimović transponuje u materijal svoja osećanja i aktuelna razmišljanja o svetu koji ga okružuje. Smatra da se “skulpturom mogu preneti najsuptilnija i najdublja osećanja, koja ne izlaze tako lako na površinu – moramo da pronađemo neki novi oblik koji ih štiti koliko mora i otkriva koliko može”. Osećanja su onaj neophodni element koji čoveka, ali i umetnost, čini zaista živim.

Lečenje umetnošću je proces u kome učestvuju umetnik, delo i publika. Potvrđuje našu potrebu da promenimo i izlečimo ovaj suludi, haotičan svet u kome smo se zatekli, ili bar sebe u njemu. Joksimović smatra da su krajnji cilj bilo kojeg umetničkog dela njegove lekovite spoznajne mogućnosti, koje nam mogu biti od koristi u pronalaženju odgovora na haos koji nas svakodnevno okružuje. Bavljenje umetnošću nas podstiče da stalno preispitujemo svoje stavove i osećanja, da menjamo sebe i utičemo na promene u našem okruženju. Zato autor tvrdi da bavljenje umetnošću može biti lekovito, što ovom izložbom i potvrđuje.

Ivona Fregl

 

Foto: Aleksandar Rafajlović