Otvaranje izložbe „Univerzalni objekti“ Tanje Vujinović

with Нема коментара

Ulazak u svet radova Tanje Vujinović predstavlja magično, nadrealno, intrigantno i nadasve inspirativno iskustvo. Izložbom iz serijala Univerzalni objekti novo-medijska umetnica Tanja Vujinović u prostoru galerije Lucida predstavlja izbor video radova stvorenih u pogonu kompjuterskih igara, digitalnih printova i ambijentalnih instalacija. Postavku sačinjava pet umetničkih celina – digitalni printovi Omen i Posmatrači 2, video radovi Zaostavština 1 i 2 i Formacije 4 i 5, kao i interaktivni rad Mrtva priroda 2 i prostorna instalacija Mrtva priroda: skladište; radove povezuje prisustvo „univerzalnih objekata“ po kojima serija kojoj pripadaju, a i sama izložba, nose naziv. Šta su to, u stvari, “univerzalni objekti”? Pod pojmom “objekat” podrazumevaju se svi oblici koji se pojavljuju u virtuelnom okruženju, bilo da su antropomorfni (avatari), zoomorfni ili predmetni; ovi objekti mogu se naći u digitalnim datotekama i dostupni su svima, mogu se transformisati, njima se može manipulisati, te su, samim tim, po svojoj prirodi “univerzalni”.

Radovi Tanje Vujinović uvode nas u nove, virtuelne ambijente, situacije i intrigirajuća,“narativna-u-naznakama” i nenarativna “događanja.” Trilogija Omen predstavljena je printovima iz dva različita segmenta ovog serijala: na crnoj pozadini ističu se monumentalna, uniformno svedena tela lutkastih avatara iznad kojih je čudesan svet magijskih biljaka skoro fluorescentnih, vibrantnih boja, dok je prostor između avatara i rastinja ispunjen gustom mrežom finog korenja; drugi segment predstavljaju četiri digitalna printa monohromnog, sivog kolorita, na kojima su prikazana okruženja koja podsećaju na naučno-fantastične pejsaže, hiperrealistične ljudske figure – avatari i apstraktne kompozicije geometrizovanih površina sivila. Za printove iz serijala Omen, autorka kaže da predstavljaju “hermetične digitalne mape ispunjene pejsažima od segmenata digitalnog šuma, digitalne prašine i objekata”. Iako samostalne, kompozicije prikazane na printovima istrgnute su iz šireg konteksta, tako da naznake simbolizma i narativnih elemenata u prvi mah deluju zbunjujuće, ali u isto vreme otvaraju prostor za čitav dijapazon mogućih interpretacija i emotivnih reakcija.

U printovima iz serije Posmatrači, antropomorfni avatari nalaze se u ambijentu virtuelne galerije (muzeja); oni posmatraju umetnička dela (slike i skulpture) na kojima su predstavljeni ti isti avatari, uhvaćeni u trenutku metamorfoza – nastajanja, rastavljanja ili promene oblika. Svetla pozadina kompozicija ističe jarki kolorit objekata. Humanoidni objekti – avatari ujedno predstavljaju i subjekat i objekat kompozicije koja prikazuje “sliku u slici“. Ovakve relacije preispituju proces uspostavljanja različitih odnosa u okviru umetničkog dela, kao i pitanja u vezi sa položajem i ulogom samog umetničkog dela u digitalnom svetu.

U okviru video radova pod nazivom Formacije, Tanja Vujinović predstavlja osam maskiranih avatara oba pola u različitim virtuelnim okruženjima. Umetnica se poigrava formom maske i pojmom maskiranja – maska može biti hiruška, ali i podignuta rol kragna koja sakriva deo lica; može biti oslikano lice i telo avatara, a nekad je predstavljena uniformom ili neočekivanim odevnim predmetom. Maska prikriva pravu prirodu, ali i upućuje na stanje svesti. Avatari se čudno, na prvi pogled pomalo dezorijentisano, kreću po virtuelnoj sceni, svesni da ih prate pogledi ostalih učesnika “događaja”, da bi zatim jedan od avatara započeo “igru” – seriju ritualnih pokreta koje sukcesivno počinju da oponašaju svi ostali avatari. Kada se ovaj krug koreografisanog, ritualnog ponašanja završi, “igra” se prekida tako što se jedan od avatara vraća u stanje prethodnog ponašanja, dok ga ostali avatari opet slede. Ovi setovi autonomnog i grupnog, zadatog ponašanja smenjuju se unedogled. Pokreti avatara održavaju suptilnu ravnotežu između stanja mirovanja i kretanja. O video radovima Formacije Tanja Vujinović kaže: “Avatari kohabitiraju u grupi, dok su neprestano regulisani pogledima drugih botova, koje možemo razumeti i kao Pogled, regulatorni instrument o kome je pisao Ž.P. Sartr. Kao u Noh teatru, usporen ritam, “maske” koje sugerišu stanja svesti, naglašena gestikulacija, pokreti koji su inspirisani pokretima Zen sveštenika ali i pokretima koji potiču iz borilačkih veština, stvaraju beskonačni ne-narativ koji otelotvoruje represivne sile tehnološkog nadzora, i prenos svesti u digitalni domen”. Tanja Vujinović ističe i sociološki kontekst svojih radova – ritualna igra otvara pitanje pripadnost grupi, psihološki fenomen imitiranja drugih kako bi jedinka bila prihvaćena kao deo celine. Govoreći o značaju rituala igre u svojim radovima, Tanja Vujinović se poziva na filozofa Vilema Flusera koji je često isticao značaj igre i proslava kao načina za prevazilaženje “bačenosti” u život.

U okviru video radova Zaostavština 1&2 umetnica predstavlja antropomorfne avatare svedenih oblika u virtuelnom okruženju tamnih boja u kome su smeštene reprodukcije poznatih radova trojice eminentnih umetnika XX veka – “Crni krug” i “Crni kvadrat” Kazimira Maljeviča, plavi baloni Iv Klajna (kao podsećanje na akt puštanja 1001 plavog balona u Parizu 1957. godine, a ponovljeno pedeset godina kasnije prilikom zatvaranja njegove retrospektivne izložbe u centru Žorž Pompidu) i “Umetnikov izmet” Pjera Manconija. Avatare odlikuje svedena spoljašnjost, mada su neki delovi pojedinih avatara prikazani krajnje detaljno (pegice na leđima), delimično dekonstruisanih anatomskih oblika (očne, usna i nosna šuplina). Stoje u grupama po troje ispred  virtuelnih postavki umetničkog dela koje uključuju delo–citat gore pomenutih umetnika i instalaciju od univerzalnih objekata koja uključuje vatru i dim. U pozadini se čuje šum kiše i grmljavina. Avatari se pomeraju usporeno, ritualno, njihova tela povremeno ulaze jedno u drugo; kao generisani oblici koji se menjaju i evoluiraju, oni okreću glave razgledajući svet oko sebe i podražavaju svest o okolini. Identični i simultani pokreti avatara ponavljaju se kao video loop, dok “kamera” otkriva i dekonstruiše sastav ovih antropomorfnih virtuelnih objekata. Radovi–citati svojevremeno su se otvoreno sukobili sa tradicijom, kao i pokrenuli pitanja efemernosti umetničkog rada i iznalaženja novih načina njegove prezervacije i reprodukcije. Tanja Vujinović kaže da “Zaostavština 1&2 otvara pitanja materijalnosti medija kompjuterskih igara kao medija za stvaranje savremene umetnosti, njegove “nematerijalno” digitalne prirode, jednostavnosti reprodukcije, a istovremeno i izuzetno velikih mogućnosti za gubitak datoteka.”

Video radovi Zaostavština 1&2 oslikavaju specifičan trenutak u istoriji umetnosti: trenutak zamaha umetničkog promišljanja o samoj prirodi umetničkog dela – njegovoj efemernosti, nematerijalnosti, očuvanju i reprodukciji. Na idejnom nivou, Tanja Vujinović povlači paralelu između radova ova tri velika umetnika i značaja novih medija za budući razvoj umetnosti. 

Mrtva priroda, interaktivni 3D rad, kreiran je pomoću tehnologije kompjuterskih igara. Tanja Vujinović stvara virtuelne postavke mrtve prirode od digitalnih “univerzalnih” objekata i virtuelnih reprodukcija slika, printova, crteža i otisaka iz njenog ranijeg umetničkog opusa ili specijalno napravljenih za ovaj rad (ovu priliku). U ramovima na zidovima nekih od soba, na podu i na telima objekata raspoznaju se fragmenti generičkog teksta “Lorem ipsum”, nastalog izmenom dela teksta Ciceronovog dela De finibus bonorum et malorum, a danas generisanog nasumičnom izmenom latinskih tekstova. Umetnica dodaje kompoziciji temporalnu dimenziju i dopušta posetiocu interaktivan pristup – posetilac može samostalno da se kreće kroz ovaj sofisticirani virtuelni enterijer i da iz svih uglova istraži prostorije u kojima se nalaze postavke mrtvih priroda. Za svoj rad umetnica kaže da se “osvrće na jednu od tradicionalnih tema klasičnog slikarstva, postavku mrtve prirode, kao sredstva za kontemplaciju”. Spojivši tradicionalnu temu sa praksom novih medija, umetnica otvara “međuprostor” koji nam ukazuje na nove digitalne perspektive percepcije umetnosti.

Prostorna instalacija Mrtva priroda: skladište kao vid memorijalne ambijentalne strukture, predstavlja omaž dosadašnje umetničke prakse Tanje Vujinović, koja neprekidno traje već dvadeset godina. Niz bočica različitih oblika koje u sebi sadrže fragmente crno obojene tkanine (crne krpe), delovi Lorem ipsum teksta i tzv. placeholder-i čine elemente ove interesantne kompozicije, predstavljajući brižljivo odabrane citate detalja njenih radova. Rad Mrtva priroda: skladište može se posmatrati i kao segment biblioteke univerzalnih objekata, jer umetnica detalje svojih ranijih radova u novim radovima takođe tretira kao vid univerzalnih objekata.

Tanja Vujinović koristi tehnologiju kompjuterskih igara kako bi istražila položaj i domete umetnosti u digitalnom dobu.  U svim radovima, predstave avatara ukazuju na prisustvo svesti u okviru digitalnog sveta. Umetnica ne kreira iluziju prostora, već eksperimentiše u okviru istraživanja različitih mogućnosti poetike šuma/buke (noise), čije segmente transponuje u domen virtuelnog, stvarajući vizuelne i zvučne oblike, okruženja i situacije koje svoje uporište imaju u šumu. Vujinović ne polazi od ustaljenih oblika digitalne komunikacije već, prilazeći problematici iz drugačijeg ugla, koristi greške (glitches) i ostatke informacija u kodu programa računarske igre na koje primenjuje nove zadate algoritme, uspostavljajući nove, neočekivane vidove relacija unutar beskonačnosti svog umetničkog dela. Tanja Vujinović kaže da lepota objekata prikriva deformisane, izlomljene 3D vektore i slučajne greške (glitches) na kojima se baziraju njihovi oblici, a koji poreklo vode iz digitalnog šuma/buke koji umetnica tretira kao supstancu, ali i kao organizacioni princip.

Tanja Vujinović modifikuje univerzalne objekte i uključuje ih u ne-narativna događanja i situacije. U njenim radovima forma se stalno dekonstruiše i ponovo uspostavlja, ostajući privržena svom nenarativnom kontekstu. Objekti nisu fenomeni za sebe, oni predstavljaju nepresušni izvor različitih pitanja u vezi sa njihovom funkcijom i manipulacijom. Svi radovi Tanje Vujinović sadrže karakteristike tradicionalnih umetničkih formi, ali ih umetnica u svom radu prevazilazi, dekonstruiše i ponovo sklapa (konfiguriše), stvarajući 3D virtuelna okruženja koja postoje u realnom vremenu, traju u beskraj i sugerišu stanje postojanja kojim upravljaju zadati algoritmi.

Izložbom Univerzalni objekti u galeriji Lucida Tanja Vujinović kreira prostor od virtuelnih i realnih ambijenata – kreće od virtuelnih ambijenata koje inkorporira u realni prostor galerije i na taj način osmišljava novu, samodovoljnu umetničku celinu. Virtuelni radovi predstavljaju jedan vid „prozora“, veze između realnog i virtuelnog sveta. Spajanjem realnog i virtuelnog, nagoveštava da je virtuelnost samo produžetak reanosti, njen integralni deo. “Privlačnost novih tehnologija, zavisnost od njih, blizina koja se uspostavlja sa njima su samo neke od aktuelnih tema vezanih na tesnu i kompleksnu vezu koja se kroz vreme stvara između ljudi i njihovih naprava”, kaže umetnica.

Ivona Fregl