Otvaranje izložbe Stefana Stančića „Catch the movement“

Da li nas sam naziv izložbe transportuje u bit i vodi ka razrešenju kompleksne jednačine jednog od suštinskih pitanja umova sklonih promišljanju? Sentenca “Catch the movement” je instantna navigacija našoj svesti da se fokusira na trenutak i objektivizira ga potpuno. Naziv možda direktno upućuje na permanentnu nit narativa ali radovi sistematski i studiozno istražuju pojedinačno elemente kojima možemo pokušati da  rešimo jednačinu koju su mnogi matematičari, fizičari, filozofi i mislioci analizirali u svom opsežnom radu. Korelacija prostora i vremena, njihova sinhronizovana uslovljenost je pod konstantnim upitom naše znatiželje i radoznalosti.

Stefanova interpretativnost prostora ilustrovana  mrežom, šema je za tumačenje istog, sugerira opširnije sagledavanje, širim  kadrom se postiže  elokventnije percipiranje, komotnije pomeranje posmatrača kroz samu sliku. Slobodnije razmešta centralne i periferne zone kojima suflira njihovu prioritetnost u ngredosledu analiziranja. Suvislo je govoriti o tome da koristi velike formate kojima opravdava  neospornu beskonačnost prostora i vremena, dok formalnim  elementima naglašava bitnost trenutka i određenog mesta. Osvajanje ovih kako matematičkih tako i filozofskih kategorija je nemoguće bez operativnog uplitanja dinamike. Varijabilnost ljudi, njihovi unutarnji i spoljašnji procesi, suzbijeni ili realizovani, uslovljavaju promene okruženja i oblike stvarnosti.

„ Ja pravim ono što vidim. Problem je samo u viđenju. Ako možete da zamislite stvar, da je projektujete u prostoru – onda je možete napraviti. I vi ste smesta realista. Univerzum je stvaran, ali ne možete da ga fgvidite. Morate da ga zamislite.  Kada ga već zamislite, možete biti realista, prosto njegovim podražavanjem. „ ( Aleksandar Kalder, Iz zbirke razgovora „Glas umetnika“, 1960.)

Slike naslućuju osetljivost samih prostora, pa možemo eventualno govoriti o psihologiji prostora, koja direktno režira i naša ponašanja, delovanja, a kojim mi zatim pravimo izmene sopstva ili okvira koji nas lociraju i determinišu. Neke prostore bismo istakli kao meditativne, neke kao oštre, neke konfuzne, a neke stimulativne, ili je to ipak samo naša autogena percepcija, diskutabilna i ne jedina. Uprkos njihovoj trajnosti oni su istovremeno podložni instant promenama, čime relativizuju pojmove stalnosti i promenljivosti.

“Ako se izgubimo u posmatranju beskonačne prostorno-vremenske veličine sveta, razmišljajući o proteklim i budućim stolećima; ili, ako nam noću nebo zbilja pokaže bezbrojne svetove i ako, na taj način, nesamerljivost sveta utiče na našu svest- mi se osećamo ništavnima, osećamo se kao jedinke, kao oživljena tela, kao prolazne pojave volje, kao kapi vode u okeanu, iščezavajući i rastakajući se u ništavilo. Ali, u isti mah, protiv takve aveti naše sopstvene ništavnosti, protiv takve varljive nemogućnosti buni se neposredna svest koja nam otkriva da svi ti svetovi postoje samo u našoj predstavi, i to jedino kao modifikacije večitog subjekta čistog saznanja; i mi čim zaboravimo svoju individualnost, sebe smatramo takvim subjektom; on je nužni , uslovljavajući nosilac svih svetova i vremena. Veličina sveta, koja nas je ranije uznemiravala, sada miruje u nama: naša zavisnost  od nje ukida se njenom zavisnošću od nas.” (Artur Šopenhauer, Svet kao volja i predstava)

Mira Vujović