Otvaranje izložbe Nikosa Arvantidisa „Stvaranje u krugu“

Stvaranje u krugu, naziv je izlozbe Nikosa Arvantidisa, kojom on implicira svoje epicentralno širenje likovnih uzdaha. Krećući se od jezgra, gde je on nesvesnom i automatskom dao svu moć, nesputanost i autonomiju, on tvori svoje zamisli ka ivicima dela, smirujući središnje trusno područje delovanja, on se priblizava pograničnim oblastima, tone u smiraj ili se uzdiže do sakralne tišine.

Nikos se volšebno poigrava nesmotreno ispisanim potezima i oblicima svesno projektovanim, poput kvadrata, pravougaonika ili kružnice, suprotstavljajući svesno nesvesnom. Svojoj mašti kao da postavlja ograničenja u datom trenutku, koji ne pretpostavljamo, jer zamah nadahnuća je upravo u tim linijama u svom zenitu. Linije tanano vibriraju, suptilnom silinom žele da smekšaju obruč koji je umetnik ustanovio, da pređu na drugu stranu, stranu kojom vladaju mir, red, statičnost, naizgled. Negde one uspevaju da se razmašu i svojom virtuoznošću i same postanu nedefinisane ograde, dopuštajući nam da pripremljeni polako skliznemo u tu drugu dimenziju. Dok na nekim radovima one ipak ostaju u striktnim okvirima, kategoričnog stava, umetnik ostaje u svojoj intenciji, da odvoji i nominalno i idejno dve plohe, dve istine jednog akta, dva načina jednog razmišljanja, dva lica jednog sagledavanja.

Nikos oponira haos tami, kontrasno ih međusobno dopunjuje, jer tako upravo svojom različitošću sinhronizovano egzistiraju. Umetnik zaokružuju jedan siže koji nas uči o neophodnosti težnje ka savršenom balansu i neisključivosti.

Isprskane strasti, dozvoljene i otpuštene, umetnute su u središte, primarne i dominantne, prelaze u svoj odjek, menjaju svoja stanja i načine ispoljavanja. Ali samo kao realizovane, dozvoljavaju ostalim osećajima, mislima i htenjima da se dese umetniku. Prividno umetnik sputava svoje strasti i instikte, drži ih stisnute ali ne i sputane, omeđene kružnicom one se vrte oko svoje ose, žive pod budnim okom umetnika, koji im diktira tempo rasplamsavanja.

Ne možeš pobeći od beskraja, bekstvom u neki drugi beskraj. Ne možeš pobeći od istovetnog obmanjujući se da možeš da pronađeš različito. ( Umberto Eko)

Krug po definiciji nema početak i nema kraj. Stvaranje u krugu nema početak, nema kraj, ima kontinuitet i zagarantovani beskraj koji daje poetičan ton i iskričavu draž celokupnoj slici koju nam umetnik daje na razmišljanje. Iako na formalnom planu imamo utisak o smeštanju i ramljenju određenih sekvenci, ipak je to suštinski uklapanje u širu sliku koja teži slobodi i neprestanosti u traganju, stvaranju i saznanju. Ta maršruta je uvek individualna, nepredvidiva, neukalupljena kako za umetnika tako i za konzumenta, gledaoca. Umetnik nesebično deli svoje istraživanje sa publikom, stimulišući je da se aktivira. Svesno ili nesvesno, traži ili dobija odgovore, na postavljena pitanja ili prećutana osećanja.

Dogodi se često da se izvesne podudarnosti tumače kao da su sudbinske, i odjednom poprimaju izgled izvanrednih znakova. Slični počeci primetni su i u razvoju vrednosti duha. Dve reči koje mu se nametnu posejaće u njemu žalju za pesmom, ili će pak buka na ulici navesti muzičara da izgradi čitavu simfoniju. Ali ove klice razvijaju se prema jasno usmerenom redu, u kome će čin komponovanja upiti u sebe i nadoknaditi sve ono što je početni događaj uzdrmao odjecima. Ovde su nered i udaljavanje prouzrokovani dešavanjem praćeni povratkom prema redu ili prema ravnoteži kroz opuštanje izazvane energije, proizvoditeljke dela. (Pol Valeri )

Mira Vujović