Otvaranje izložbe Milana Todića „Tri teme, jedan umetnik“

Slikar, crtač i grafičar Milan Todić (Šabac, 1965) jedan je od poslednjih, što znači najmlađih, predstavnika nekada veoma uspešnog modela jugoslovenske kulture, tačnije, njenog likovnog dela. To u praksi znači povezanost jugoslovenskih centara, pa je tako Todić, školovan u Novom Sadu, kao uspešan student diplomirao na zagrebačkoj Likovnoj akademiji a karijeru tokom više decenija nastavio u Sloveniji, da bi se veoma uspešno izlagački vratio i Beogradu. Model jugoslovenske kulture bio je otvoren prema svetu pa je i Todićeva umetnost lišena lokalnih primesa i provincijalizma.

Likovni kredo, umetnička veroispovest ovog stvaraoca je realizam, ta moćna matica koja nosi umetnost od praistorije do digitalne ere i postistorije. Reč je o stilskoj formaciji za koji se može reći da je preovlađujuća i u poslednja tri veka, od predmodernizma osamnaestog do postmodernizma dvadeset prvog veka. Sve više mladih umetnika odlučuje da se ne bavi postkonceptualnom umetnošću i novim medijima već realizmom, u raznim vidovima. To treba imati u vidu i kada je reč o ovom slikaru. Za razliku od drugih, njegovo likovno umeće ne pripada školama niti uobičajenim pojavama unutar realističke umetnosti. On nije kopista ni učenik velikih majstora devetnaestog veka, niti je hiperrealista ili predstavnik originalne srpske podvarijante zavičajnog realizma, začetog u Šapcu. Ne uvećava niti umanjuje prizor, svet mu je samo polazište za lično prevrednovanje stvarnosti a ne doslovni predložak. Njegovo slikarstvo je snažno i izražajno, on je majstor siguran u sebe, samouveren jer veoma dobro poznaje sebe, zna šta može i koliko vredi. To u praksi kao i estetski znači da je njegov potez snažan, stil izražajan, lišen pedanterije i upeglanosti. Todić slika ekspresivno u okviru realizma, nalik najvećim majstorima modernog realizma, bliži Lovisu Korintu i magičnim realistima pokreta Nova stvarnost (Neue Sachlichkeit) između dva svetska rata nego savremenim slikarima. Oduvek su severnjaci imali šta da doprinesu toj vrsti umetnosti, od flamanskih „primitivaca”, Albrehta Direra, do velikih aktuelnih realista kakav je Od Nerdrum. Todiću je bliža ta severna škola od srpskih zavičajaca, ne zbog hladnoće ili preciznosti, već naprotiv, radi ekspresije i snage izraza. Tamo gde se drugi gube u složenim i mučnim istraživanjima, pipavim pokušajima rekonstrukcije stila starih majstora, što je najčešće likovno promašeno, Todić tek počinje, prodire snažno napred. Smelo i hrabro ulazi u forme savremenog realizma, ne prezajući ponekad ni od naznaka grotesknog i estetike ružnog.

Slikajući sa vidljivim tragom poteza, poštujući prirodu kista, na tenebrozan način, slikama jakog kjaroskura, vratio se svojim starim temama, kojima se drugi posvećuju najčešće pojedinačno. Reč je o izvornom, samosvojnom slikaru, koji robustno stvara, ne obazirući se i ne ugledajući se na druge. Pejzaž, portret i akt kojima se dugo bavi, po poznavaocima su najteži za rad, to su večne teme, od postanka umetnosti, stalni likovni izazovi. Todić ih slika energično, sočno i sigurno, u sili borbe svetla i tame, ali sa nervom kultivisanog slikara, onako kako bi stari majstori verovatno danas radili.

Dejan Đorić