Otvaranje izložbe Ljubomira Vučinića „Jazz Baroque“

with Нема коментара

Ljubomir Vučinić, umetnik koji u svom radu neprekidno istražuje različite medije (crtež, slikarstvo, instalacije), postavlja pred svoju kreativnost sve veće izazove oprobavajući vizuelni izraz kroz različite umetničke stilove (apstraktni koloristički ekspresionizam, geometrijsku apstrakciju). Njegovo trenutno umetničko interesovanje kreće se u pravcu istraživanja “vizuelne muzike”, dela relativno nove teoretske oblasti vizuelne kulture. Ljubomir Vučinić veruje u javni angažman umetnosti i često izlaže svoje radove: “Kada uđem u prazan prostor, ja ga preoblikujem, konfigurišem, dam mu obeležje koje jeste lično, ali treba da se iščita i iz nečijeg drugog ugla, na nov način, a da sve to korespondira sa vremenom i prostorom u kome živimo”.

Izložba u galeriji Lucida peta je izložba u poslednje dve godine na kojoj umetnik predstavlja slike iz svog najnovijeg ciklusa koji se oslanja na atmosferu ispunjenosti prostora džez muzikom i na neke od principa baroknog slikarstva. Tokom dve od prethodnih izložbi, muzičari Atila Dora, Saterlend, Tijana Stanković i voko-vizuelna umetnica Mari Falčik izveli su performanse inspirisane Vučinićevom vizuelnom muzikom. Polazište ovog ciklusa slika su umetnikovi apstraktni crteži u boji, nastali osamdesetih godina XX veka. Budući da je zaposlen kao profesor crtanja na novosadskoj Likovnoj akademiji, ne iznenađuje činjenica da Vučinić smatra da od crteža sve kreće: “Crtež je fundamentalna disciplina. Slike velikog, reprezentativnog formata nastaju iz mog malog dodira sa hartijom, iz malog zapisa, iz nečeg što nema velikih pretenzija, pa se ti neopterećeni mali fluidi postepeno kondenzuju, pretvaraju u nešto što treba da bude veće, reprezentativno, što slika i treba da bude”.

U okviru izložbe pod nazivom Jazz Baroque u galeriji Lucida, Vučinić pred publiku izlaže šest ulja na platnu velikih dimenzija, rađenih u stilu apstraktnog ekspresionizma. Nosilac svih kompozicija je boja – uskovitlane mase plave i crvene, crne, žute, ljubičaste, narandžaste i zelene prepliću se na Vučinićevim platnima. Slikar Macdonald-Wright primetio je da „što se više odmiče od oka, prizor postaje sve više plavo-ljubičast ili ljubičast dok, kad napreduje ka oku, njegove boje postaju sve toplije, više žute i narandžaste”. Vučinić za svoje slike kaže da su “zgusnule tamno plavu boju koja prelazi u crno-ljubičastu, a onda izviru crveni akcenti. To je moja likovna priča”. Na slikama bojene površine prestižu jedna drugu, boreći se za preimućstvo na platnu. Tekstura platna koja se probija ispod pastuoznih namaza boje i vidljivi široki potezi slikarske četke teže da ukrote energetsku erupciju boja, pokušavajući da ih vežu za dvodimenzionalnu površinu slike. Ipak, ovim bojenim entitetima prostor slike je tesan – crna se survava u ponor zadnjeg plana, crvena izleće u prednji plan kao da želi da zauzme i prostor oko posmatrača. Vučinić istražuje prostor i njegovo širenje i skupljanje (pulsiranje) u vremenu (“ako moja um dela uopšte imaju motiv, onda je to prostor); slike iz ovog ciklusa mogu se posmatrati zasebno, kao pojedinačni, samostalni segmenti osmišljenih prostornih odnosa, ali i spojene u diptihe, triptihe i poliptihe, kada dočaravajući iluziju beskonačne prostorne simfonije kovitlaca različitih energija.

 

Na tekovinama apstraktnog ekspresionizma

Zašto je Vučinić odabrao nasleđe apstraktnog ekspresionizma za polaznu tačku svog najnovijeg ciklusa slika?

Figuralno u umetnosti uglavnom se povezuje sa realnim, telesnim i tradicijom mimezisa, dok apstraktno označava slobodu izražavanja, eksperimentisanje, duhovnost, nezavisnost, otvorenost uma i same umetnosti. “Izgleda da umetnici više vole apstrakciju od figuracije jer im apstrakcija daje veću slobodu da izraze svoj mentalni svet i spiritualnost u okviru svog rada”, primetio je William Moritz, istoričar filma i ekspert za oblast vizuelne muzike. Odbacivanje figuralnih prikaza imalo je kroz istoriju spiritualnu, ideološku i estetsku konotaciju; Vučinić koristi apstrakciju kao oblik duhovnog izraza da bi pomerio fokus sa tela na duh, sa materijalnog na spiritualni svet.

Mnogi slikari novijih generacija i dalje stvaraju apstraktno-ekspresionističke radove bazirane na iskustvu umetnika koji su ovaj stil stvorili i prokrčili put, pritom ih ne imitirajući. Savremena američka umetnica Michelle Meister stvara apstraktne ekspresionističke slike na kojma preovlađuju plave i crvene nijanse, te su koloristički vrlo slične Vučinićevim novim slikama, ali njene kompozicije karakterišu mnogo mirnija, jednostavnija rešenja.

George Hofmann smatra da “apstraktni ekspresionizam nije umro, kao što mnogi misle – on se povukao, ili tačnije rečeno, ugušila ga je površnost: preobilje ispraznih i beznačajnih pokreta na platnu zaglibili su umetničku svest svog vremena, kao rezultat nepotpunog razumevanja, površnih interpretacija i nedostatka osećanja: banalno je preteklo istinito, duboko i izvorno”. Ljubomir Vučinić na sličan način govori o situaciji u današnjem svetu i umetnosti: “Popularno je u potpunosti potisnulo pametno”.

 

Jazz Baroque… BAROK?

Naslov izložbe je Jazz Baroque, pa da krenemo od drugog, vizuelnog dela ove zbunjujuće kovanice – šta je to barokno u slikama Ljubomira Vučinića? Barokni uticaj može se videti u dva segmenta Vučinićevog slikarstva:

1) u formalnom, koji se ogleda u bogatom, zasićenom koloritu i dramatičnim kompozicionim rešenjima, i

2) u samom pristupu promišljanju umetnosti – barok je nastao kao odgovor na manirizam, umetnost elite, za čije je shvatanje bilo potrebno mnogo predznanja i učenosti; manirizam je bio umetnost male grupe bogatih intelektualaca – mecena, koji su bili naručioci ove vrste umetnosti, te su samo oni i njihova obrazovana okolina mogli da ga razumeju. Barokna umetnost jednim delom nastaje kao reakcija na ovakav elitistički pristup umetnosti. Svojim grandioznim formama, snažnom gestikulacijom, dramatičnom korporalnom retorikom, pâtosom i emotivnim nabojem, barokna dela bila su “čitljiva” i običnom, pučkom čoveku kome su bila namenjena, sada pozicionirana u naosima velelepnih katedrala i drugim javnim prostorima, a ne više skrivena po privatnim odajama i salonima. Paralela se može povući između Manirizma sa jedne i umetnosti Moderne i Postmoderne sa druge strane, za čije je dublje razumevanje takođe potrebna prethodna edukacija i poznavanje materije.

Ljubomir Vučinić vraća umetnost običnim ljudima, govoreći likovnim jezikom emocija koji svako može da razume, ne oduzimajući pritom umetnosti njenu kontemplativnu komponentu. Sličan osećaj se javlja i pri slušanju džez muzike.  

 

Sav taj Jazz

Kao i Vasilij Kandinsky koji u svom poznatom eseju O duhovnom u umetnosti, objašnjava “zvučnost boja”, (odnosno određenim instrumentima pripisuje odgovarajuće boje: žuta – zvuk trube, crvena – doboš, plava – violončelo, kontrabas ili orgulje), Vučinić čvrsto veruje da se iz formalno apstraktne strukture muzike može razviti nova vizuelna umetnost.

Od poslednjih decenija XIX i početka XX veka, muzika igra izuzetno važnu ulogu u stilskom razvoju vizuelnih umetnosti. Kao inspiracija umetnicima koji su želeli da stvore čistu i transcedentalnu umetničku formu, muzika je uticala na eksperimentisanje sa nekonvencionalnim tehnikama u pristupu stvaranju umetničkog dela. Clement Greenberg kaže da, od svih umetnosti, muzika “ima najmanje veze sa nečim izvan sebe same” i samim tim predstavlja “najčistiji medij”.

Sve vrste muzike (klasična, Blues, Jazz, Pop, Rock, narodna, ambijentalna, tehno…) zasnovane su na istih 12 nota. Ipak, note uvek služe samo kao polazište. Ono što izdvaja muzičke pravce jeste način na koji se ove note grupišu i interpretiraju – kod džeza, taj način se ogleda u ritmu svinga, sinkopama, polutonovima i improvizacijama – to je ono što džezu daje njegov specifičan zvuk. Prevedeno na likovni jezik, improvizacija je jedna od osnovnih osobina velikih umetnika. Da bi mogao uspešno da improvizuje, džez muzičar mora da bude vrsni poznavalac elemenata melodije i harmonije, kao što slikar mora da poseduje znanje teorije boja i forme. Ni vrhunski džez ni vrhunsko slikarstvo ne postoje sami po sebi; oni nastaju kao rezultat maestralnih umetničkih improvizacija.

Slikarstvo poseduje jedan dominantan element (boju ili formu) koji “haos” na slici pretvara u red, kao što sving ritam džeza zajedno drži naizgled najnepovezanije muzičke “izlete” vokalnih ili instrumentalnih improvizacija, karakteristične za džez kompozicije. Takođe, džez muzici bili bi analogni likovni elementi kao što su interval i ritam boja. Ljubomir Vučinić misaono pristupa stvaranju umetničkog dela, vizuelno prezentuje metaforu atmosfere džeza kroz definisanje prostora, a ne samo muziku.

 

Vizuelna muzika i koncept sinestezije

Da li povezanost vizuelnog i auditivnog iskustva uopšte moguća? I, ako jeste, kako i da li ta veza može da doprinese vizuelnom izrazu?

Pretpostavka o “vizuelnoj muzici” zasniva se na mogućoj čulnoj povezanosti zvuka i slike. Čovečanstvo se od davnina poigrava granicom između vizuelnog i auditivnog. Još su Pitagorejci govorili da su “oči stvorene za astronomiju, uši za harmoniju, a astronomija i harmonija su sestre bliznakinje nauke”. Krajem XIX i početkom XX veka, teži se ka novom, sintetičkom umetničkom iskustvu u kojem će se razlike između reči, slike i zvuka prerasti u objedinjeno duhovno iskustvo. Početkom XXI veka, Jack Ox i Cindy Keefer definisali su četiri formalne vizuelne strukture koje se mogu nazvati vizuelnom muzikom, od kojih je jedna “vizuelna kompozicija predstavljena na statičnom mediju, platnu na primer, čiji raspored naslikanih elemenata stvara vid vizuelne muzike i predstavlja umetnikovu vizuelnu interpretaciju specifične muzike”.

Apstraktni umetnici pod uticajem muzike pokušavaju da stvore slike koje se ne mogu uporediti sa spoljašnjim, već sa unutarnjim, duhovnim svetom. Stoga se može reći da je muzika u mnogome doprinela rađanju apstraktnog slikarstva. Pažnja umetnika i veoma veliki broj novih umetničkih radova doprinose brzom širenju oblasti vizuelne muzike, uzdižući ga na viši nivo estetskog i kulturnog značaja.

Vezu između vizuelnog i auditivnog opisuje i koncept sinestezije – spajanja ili simultanog doživljavanja čulnih iskustava. Ovaj ideja, koja potiče s kraja 19. veka, ukazuje na postojanje pojave da se percepcija jednog čula manifestuje kroz iskustvo drugog čula. Primera sinestezije u muzičkom svetu ima mnogo: Rimski –Korsakov čuo je zvuke kao boje, a Skrjabin je čak akordima, uz boju, pripisivao i psihološko značenje (C dur – crvena – ljudska volja; G dur – narandžasta – kreativna igra…). Ipak, sinestezija predstavlja samo jedan aspekt vizuelne muzike, nikako njen ključni pojam, jer umetnik ne mora imati dar sinestezije da bi stvarao vizuelnu muziku ili kombinovao različite medije u svom radu. I sam Richard Cytowic, vodeći moderni autoritet u oblasti sinestezije, kaže kako je simultano doživljavanje zvuka i boje izuzetno retka pojava.

Radovi Ljubomira Vučinića predstavljeni na izložbi Jazz Baroque oslikavaju umetnikov odnos prema džez muzici i veru da je likovna umetnost, kao i muzika, stvorena iz dubina unutrašnjeg bića umetnika i da je najčistiji način da se to iskaže kroz nefiguralne oblike. Njegove kompozicije ne evociraju zvuk niti melodiju, već potežu za vizuelnom formom na principima apstrakcije proistekle iz muzike, kako bi ostvarili jedinstvena dela u okvirima slikarstva kao izvornog medija. Ljubomir Vučinić “vraća” prostor iz tri u dve dimenzije, tražeći čistotu izraza atmosfere džeza kroz autentičan likovni izraz. Kao slikarska sintaksa, boje grupisane na slikama osciliraju jedna uz drugu, stvarajući vizualne akorde i harmonije. Vučinićeve kompozicije nisu puka ilustracija, već metafora džez muzike i potrage za slobodom i prosvetljenjem. Kroz metaforičku upotrebu boja i prikaz transformacije forme, umetnik teži da oslobodi svoj duh i svoju umetnost.

 

Sinestezija je odlika ljudi, ne umetničkih dela. Neko će u slikama Ljubomira Vučinića prepoznati Igru sabljama Arama Hačaturijana, neko Killing me softly od Roberte Flack, dok će neko treći čuti Rammstein. U svakom slučaju, jedno je sigurno – biće nabijeno energijom i ispunjeno emocijama.

Ivona Fregl