Otvaranje izložbe Dunje Sirmium „Tri linije beskraja“

 

 

 

 

Ovaj tekst nema i ne bi trebalo da ima naslov, jer kako nekim naslovom odrediti beskraj kao likovnu temu? Idući linijom beskraja ne bi trebalo ni pisati ovaj tekst, jer tekst znači „tkanje” a ono je uvek ograničeno. Manje zahteve postavljali su srpski međuratni filosofi pišući o besmrtnosti, tom vidu beskraja. „Tri linije beskraja” Dunje Sirmium mogu da tvore koordinatni sistem kao vid umnog otpora beskraju ili da kreću iz jedne tačke kao eksplozija kosmičkog jajeta, tj. da se spiralno uvrću oko svoje ose kao linije Hermesovog (Merkurovog) štapa kaduceja, simbola uravnotežujućeg i isceljujućeg jedinstva suprotnosti koji tvori i shemu DNK. Beskraj se otvara sa linijama a još više sa njihovim izvorom – tačkom, koja je nematerijalna, jer je nemerljiva i nema fizičku dimenziju.

Dunja Sirmium se kao crtačica bavi večnim i beskrajnim kada je većina zarila nos u TV kaljugu kali-juge. Hrabra mlada umetnica, stvara  u vreme kada se spremno odustaje od duhovne slobode, kada plastika ulazi u mozgove. Stari bi je možda bolje razumeli. Drevni Kinezi su razmišljali o neposrednom i neograničenom uticaju između duhova u prostoru i vremenu, o saobraćanju duhovnih srodnika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a stari Grci o teleplazmi (kovanica od „dalek” i „tvorevina”), udaljenoj tvorevini koja ima neograničen uticaj. Nisu li (i) to Dunjine linije, koje čitamo sa njenog dlana?

Dejan Đorić