Otvaranje izložbe Ane Marković „Vreme ne postoji, ali nas požuruje“

with Нема коментара

SVETLOST KAO METAFORA AKCELERACIJE VREMENA U PEJZAŽIMA ANE MARKOVIĆ

Vreme ne postoji, ali nas požuruje

Žorž Bataj

U svetu čije se istorija dramatično ubrzala i  u kome hiperinflacija ličnosti i zbivanja  preti da dovede do fingiranog  kraja povesti,  do momenta na traci vremenitosti u kome istorija, zbog preobilja činjenica neće više moći da bude ispričana ( Borhes ) iako događaji, i dalje, silovitom brzinom smenjuju jedni druge, u svetu akceleracije vremena, slike Ane Marković nam poručuju da usporimo korak  i oslušnemo sopstveni puls, negde daleko, na ničijoj zemlji, bezbedni od buke i besa  savremenosti.

U nervoznoj hitnji do tog obećanog ostrva tišine, protagonisti slika ove umetnice, medjutim,  gube svaku oznaku vremenitosti; njihova lica postaju amorfne maske “ bez čela i imena “,   a konture i putokazi njihovih figura nisu više fotorealistički jasni; ove figure se svojim vodenkastim i rasplinutim konturama stapaju sa pozadinom slike ,pa se posmatraču  čini da tepere, kao ispod površine vode. U  nesputanom telesnom pokretu, one se zapravo odriču svoje telesnosti i posmatrač pred sobom vidi  figuru koja je pre otpočinjana  pokreta bila fotorealistična predstava čoveka, bicikla, drvoreda, trga opasanog zgradama, a sada, dok pokret traje, ona je tek  replika ovih der Bilder u carstvu senki, zrak svetlosti  u svetu platonovskih koncepata.

Na platnu Slika sa putovanja, snop svetlosti  preseca sliku na pola i kao da premerava razdaljinu izmedju neba i zemlje, sveta trajanja i sveta ideja, vrha i dna ovog pejzaža, sugerišući nam da je brzina ovog  putovanja nemerljiva i neumoljiva  i da  se čitav pejzaž pokorno povinuje toj hitnji, te postaje tek koordinatni sistem promenljivih u kome je jedina datost brzina.

Modro, grundevalovsko, kamerno nebo, na ovoj slici, predstavlja protivtežu lirskom zamahu svetlonosnog kretanja i pokušava da umeri brzinu, da ustavi i  okameni pejzaž.

Istu funkciju ima i tama drvoreda na slici Biciklista, ulje na platnu, kao i tamne nijanse odeće čoveka na biciklu. .

Hladne, svečane, kamerne boje  prisutne su na gotovo svakom platnu ove umetnice; njima se suzbija lirski zanos i polet kretanja, opominje se posmatrač da kretanje, ipak,  nije večno, da igra ima svoj početak i kraj.  Nežni, beličastoroze nanosi na slici Karlsplatz 1 čine i da slika pred očima posmatrača zatreperi još snažnije nego na slike na ostalim platnima iz ove serije, a prizor Karlsplatza posmatraču se čini udaljenim , kao da titra ispod nanosa leda ili iza zamrznutog prozorskog okna.

Svetlost je  na platnu Karlsplatz 1  sabrana u masivan, prodoran zrak, koji proseca prozračnost i trepetljivost ovog pejzaža, baš kao što to  čini svetlosni zrak na platnu Slika sa putovanja. Na ovim platnima, dakle, brzina, budući predstavljena svetlonosnim zracima, precizno je skicirana te zrak predstavlja svojevrsnu  metasliku u odnosu na ostatak slike, autopoetsku sliku  kojom sama umetnica, na jedan plastičan način, objašnjava kretanje pejzaža što je rasparan svetlosnim zrakom.

(Na ostalim  platnima, pak, svetlosni zrak je disperzovan na  brojne lampione, rasute po površini slike i uklinjene u njeno tkivo. Svetlost je, naročito u pejzažima u užem smislu ( Pejzaži u pokretu III, IV, VI ), opominjuće sveprisutna; slike su, pomalo pointilistički, načičkane lampionima, ili je slika premrežena gustim lentama svetlosti, nalik na rasparanu kožu ili  mrežu ukrštenih reči. Brzina je na ovim pejzažima, dakle, pomalo umerena, kretanje pejzaža je donekle prigušeno i ustavljeno. )

Pejzaži na platnima Ane Marković , dakle,  oneobičeni su  kretanjem; posmatrač  ne vidi bezbroj brzih, eksplozivnih pokreta, baš kao što ih ne vidi na digitalnim fotografijama visoke rezolucije; ti su pokreti zamaskirani brzinom kretanja, hitnjom,  pa oko nije u stanju da razluči granicu izmedju , dva pomeranja ,  niti da jasno opazi konture  protagonista ovog kretanja. Nakon što je Landschaftbild  umetnut u  akcelerator, on, u očima posmatrača, prestaje da bude realistični pejzaž i postaje remininsecija sebe samog, replika na celuloidnoj traci, na kojoj svaki foton, svaka čestica, čuva, u tragovima, sećanje na celinu, na  ono što je  slika  bila, u poziciji nekretanja. Pre ubrzanja, ona je nalik na  postojan mozaik, a nakon što je bespovratno ubrzana,  na bezbroj komadića stakla, koji se, stalnom kretanju, ponovo stapaju u jednu sliku, amorfnu i ezoterično nejasniju od one prethodne.

Bezbroj mikropokreta, dakle, amalgamom  munjevite brzine srasta u jedan pokret; krhotine od stakla ponovo tvore mozaik. Pejzaži u pokretu su zapravo- jedan  pejzaž. Slike sa putovanja su jedna slika. Onako kako se Džojs, nakon uliksovskih traženja,  vratio realizmu, priznajući sebi  da  je Fineganovim bdenjima  njegov jezički eksperiment, budući doveden do paroksizma,  završen, jer je krug opisan, tako su  i ovi Pejzaži, nakon što je kretanje dovedeno do paroksizma, formirali postojanu i kompaktnu celinu, svojevsni no man s land , ostrvo tišine na kome možemo, napokon, nakon dugog putovanja, da oslušnemo sopstveno bilo, promislimo sopstveno kretanje , te da usporimo korak i umerimo koračanje.

Marko Paić